Piše: Zoran Avramović
Visina ulaganja može biti ulazni kriterijum, ali nije garancija klupskog uspeha. Brojni su primeri ili slučajevi sipanja novca u igrački postament na kome će jednog dana da stoje trofeji sa domaće i internacionalne scene – da bi na kraju od svega ostalo uverenje kako je Krojf bio u pravu kad je rekao kako „nije video da džakovi puni para postižu golove“.
Mnogi su pri kraju prve decenije ovog veka predviđali da će novi vlasnici Mančester sitija vrlo brzo osetiti kako su fudbalska polja, za razliku od onih naftnih, puna mina koje seju okrugla lopta ili ljudski faktori kao što su loš dan svoje ekipe i nadahnuće rivala. Čak su i najzagriženiji navijači građana dugo čamili u stanju beznadežnosti da će se njihov ljubimac izvući iz donjeg doma Premijer lige. Klub osnovan 1880. imao je ciklične pokrete u pisanju svoje istorije. Pre monarh-ere, bio je šampion Engleske samo dvaput, 1937. i 1968. godine, a 1998. obreo se u trećoj diviziji.
Prvog septembra 2008. na Eastlands dolazi Abu Dhabi United Group, čiji je vlasnik šeik Mansur bin Zajed Al Nahjan, član vladajuće porodice i zamenik premijera Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje čiji je BDP u prošloj godini iznosio 510 milijardi dolara.
Deceniju i po kasnije, leta 2023. Mančester siti je sa 1,56 milijardi dolara najvredniji fudbalski brend u svetu. Brand Finance, konsultantska kuća za procenu brendova i strategija, konstatovala je njegov rast u odnosu na prethodnu godinu za 13,5%. To je dovelo do prekida četvorogodišnje dominacije Real Madrida. Bilo bi za Riplija da nije o fudbalu reč: Šest meseci pre ulaska šeika u njegovu vlasničku strukturu brend Mančester siti vredeo je 35 miliona dolara.
Bez obzira na neke senke koje su, prvenstveno vezane za finansijski fer plej, pale po trofejima – sedam titula Premijer lige, pehar UEFA Lige šampiona, tri osvojena FA Kupa i šest Liga kupova – istraživanja tržišta govore da fudbalske mase uopšte ne osete eventualni „zadah“ petroleja sa te kolekcije.
Za razliku od gradskog rivala Junajteda u kome je dolazak novih vlasnika (tajkunske porodice Glejzer) izazvao burne proteste navijača, inauguracija šeika na plavom tepihu Mančestera protekla je mirno. Interesni oblak sumnji brzo je raspršen. Zajedno sa Mansurom, kao prva igračka akvizicija došao je Robinjo, a zatim su se na traci ređali Vinsent Kompani, Karlos Tevez, Edin Džeko, Serhio Aguero, Rahim Sterling, Fernandinjo, David Silva, Kevin de Brujne, Rijad Marez, Džek Griliš, Erling Haland… Ni za komandnim pultom nije bilo promašaja: Roberto Mančini, Manuel Pelegrini i Pep Gvardiola.
Fudbalski brend težak milijardu ipo dolara pokazuje da su proizvodi ove, za fudbalsku raju, igre, a za ekonomiste, grane iz industrije zabave, dostigli globalnu prepoznatljivost na nivou najpoznatijih potrošačkih brendova. Dolazak „građana“ u prvi red svetskog fudbala pokazuje kako kontinuirani uspesi na domaćem i ino-planu izazivaju lojalnost navijača iz ne samo sportskih reona života.
Na ovom mestu neki će odmahnuti rukom i reći: Da, ali koliko to košta? Šeik Mansur je kupio klub za 240 miliona dolara, tokom ovih 15 godina investirano je u igrače 2,3 milijarde dolara, a od transfera zarađeno oko 870 miliona. Prema Forbsu, Mančester siti danas vredi 4,95 milijardi dolara.
Za put od mediokratije Premijer lige do krova sveta, očigledno, treba znati dve stvari: sa parama i sa loptom!
