Na našim prostorima se pisanje “rasprostranilo“. Iako je Srbija zemlja sa velikim procentom nepismenih, knjige se mnogo pišu. Skoro je svako, ko drži do sebe u javnoj sferi, napisao bar jednu knjigu. Knjigu uspomena, memoare, knjigu “raskrinkavanja“, knjigu tračeva, knjigu saveta, knjigu recepata, knjigu pesama, knjigu priča, dečiju knjigu, knjigu poslovnih saveta ili iskustava.
Dakle piše i objavljuje ko želi, barem kod nas.
Ali pitanje je šta se čita?
Ima kod nas puno pravih, posvećenih čitalaca inače nam izdavaštvo ne bi bilo tako živo i uspešno. Ti čitaoci pripadaju, naravno, pre svega srednjoj i starijoj populaciji 40 +. Mladi malo čitaju. Njima je to sporo i kabasto, oduzima mnogo vremena i zahteva nepodeljenu pažnju. Oni uglavnom gledaju, a sve više i slušaju. Audio kultura slušanja podcasta je i kod nas sve popularnija među genX i genZ gneracijom, mada se tu i tamo uključuje i poneki boomer.
Audio knjiga kod nas ima malo, naročito savremenih, tako da se ta vrsta konzumiranja knjiga još nije dovoljno ustalila. Što se tiče stručne literature, u ovom sučaju dakle literature iz marketinga i oglašavanja, imam utisak da to čitaju oni koji zbog svog privatnog posla žele nešto da nauče. To su najčešće primenljive knjige tipa “Kako da unapredite svoj brend?”, “Kako da se pozicionirate na tržištu?”, “Umetnost prodaje” i slično.
Ali problem sa ovim tipom praktičnih knjiga je što su, kao i knjige iz popularne psihlogije i zdaravlja, “Detoksifikacija ili smrt”, “Pametne žene pogrešni izbori”, Kako da jedete i ostanete mršavi?”, “Kako da produžite život?”, “Kako da ostanete mladi?”, “Kako da steknete unutrašnji mir?” itd, veoma prolazne, jer se danas više nego ikada menjaju praksa i trendovi, saznanja i društvene norme. Zato ove knjige veoma brzo postaju zastarele i prevaziđene, čak iako su nekada bile kultni bestseleri. Nekada najveći hitovi self helpa poput Seks i singl devojka (Sex and the single girl, Helen GurleyBrown) ili Pravila (Rules books 1,2 i 3 ) danas izgledaju kao zastareli priručnici naših baka neprimereni za generaciju Metoo devojaka sa Tindera.
Poslovna literatura, pa i knjige iz marketinga i reklame, su pomalo kao self help books, to jest zastarevaju i pojavljuju se nove u zavisnosti od promena na tržištu, koje su naravno vrtoglave. Hitovi od pre pet godina poput The Long Tale Krisa Andersona već pokriva paučina.
Sad su najrelevantnije SEO knjige i sve što se tiče algoritma, programskog marketinga, native advertidinga i, naravno, danas omiljenih sintagmi poput storytelling i instagram story strategija.
Zbog brzih promena praksi u marketingu, mislim da su danas za biznis postale najrelevantnije ne knjige iz prakse, već knjige psihologa, antropologa, pa čak i filozofa i profesora poput Hararija. Ove knjige osvetljavaju karakteristiku ljudske prirode, mišljenje, opažanje, navike i odluke, sve stvari veoma važne i za ljudske izbore i za uticaj na njih. Jednu od najčuvenijih biznis knjiga takvog tipa napisao je upravo novinar koji je pratio nauku i biznis u Vašington postu, današnja mega spisateljska zvezda Malkolm Gledvel. Njegove knjige Tačka preokreta (The Tipping point) i Treptaj (Blink), zaista su postale tačka preokreta u stručnoj literaturi i otvorile put za knjige vezane za komunikaciju, percepciju, odlučivanje, veoma važne teme za sve one koji se bave marketingom, komunikacijom i upravljanjem. Tačka preokreta je već dvadeset godina najprodavanija biznis knjiga i obavezna literatura svakog marketing menadžera. Sigurna sam da ju je i kod nas pročitao svaki menadžer agencije ili direktor marketinga neke firme.
Isto važi i za nešto noviji nezaobilazni naslov Misliti brzo i sporo nobelovca Danijela Kanemana.
Što se tiče knjiga iz advertisinga, mislim da po čitanosti još niko nije prevazišao knjigu Ogilvi o reklami (Ogilvy on Advertising) .
Ne znam koliko se knjige koje sam pomenula zaista čitaju i među našim marketing menadžerima i reklamnim kreativcima, ali sam sigurna da kod nas nedostaju knjige sa našeg tržišta, sa iskustvima naših marketing i reklamnih stručnjaka . Mislim da se takve knjige zaista traže i čitaju, što sam videla i na sopstvenom iskustvu.
U trećem delu moje knjige Mali Saveti za bolji život bavila sam se art menadžmentom, u najvećoj meri marketingom u kulturi, prikupljanjem fondova, komunkacijom, kulturnom strategijom i upravljanjem resursima. Mogu da kažem sa velikim ponosom da su mi se javljale mnoge mlade kolege menadžeri govoreći da su im moja zapažanja bila dragocena, jer takvih knjiga, iz naše prakse, nema mnogo na našem tržištu. Naročita pohvala mojim zapažanjima i stavovima stečenim u praksi, bilo je kada je sadašnja ministarka kulure u vladi Srbije, Maja Gojković, dajući intervjue povodom svog imenovanja, citirala neke stavove na temu marketinga i upravljanja kulturom iz moje knjige. To mi je pokazalo da moje pisanje nije bilo ni uzaludno ni nekorisno. Eppur si muove. Ipak se okreće. Čita se. Knjige postoje i dospevaju do čitalaca. Možda ne kao nekad, možda ne u tolikim tiražima, možda sa drugačijim temama, ali to je već neka druga priča.
