Piše: Zoran Avramović
Stadioni širom Nemačke ovih dana postali su arene za odbranu jednog uspešnog modela poslovanja, fudbalske tradicije i baštine. Razlog je najava dogovora po kome je predviđeno da neka od privatnih kompanija (Advent, Blackstone, CVC i EQT) uloži u Bundesligu i Cvajtu u narednih nekoliko godina između 900 miliona i jedne milijarde evra i da za to dobije udeo od 8% vlasništva u TV pravima. To je izazvalo reakciju tribina. Poruka je jasna: „Navijači neće pasivno stajati i gledati kako se nemački fudbal rasprodaje“. Utakmice su prekidane, na meču u Hamburgu navijači su katancem za bicikla vezali mrežu oko stativa, ubacivane su na teren teniske loptice, metalni novac, čokoladice i drugi predmeti. Od brojnih transparenata u oči je upao onaj iz Štutgarta: „Je l’ nas zezaš“?
U tom pitanju sadržano je duboko uverenje najvernijih pristalica bilo koje od evropskih liga da se postojeći modus vivendi neće nakon tri godne opet naći na proveri. Nemački fudbalski sistem zasnovan je na Pravilu 50+1, što praktično znači da bez obzira na vlasničku strukturu većinski udeo u odlučivanju zadržavaju navijači. Tu je reč o načelu jedan član – jedan glas. Postoji, da se razumemo, zakonska mogućnost da se klubovi delimično privatizuju i to, kako rekosmo, najmanje polovina plus jedna deonica kluba ostaje u vlasništvu članova. Bajern je recimo svojevremeno svom najvećem sponzoru „Adidasu“ prodao 10 odsto vrednosti kluba i novac utrošio u izgradnju Alijanc arene. Koliko je ovo rešenje dobro, koliko ovaj model predstavlja jaku simbiozu navijača, lokalne zajednice pa i regije sa klubom, govore podaci o prosečnoj posećenosti utakmica u jesenjem delu tekuće sezone: Bundesliga 39.571, Premijer liga 38.343, Serija A 30.473 gledaoca!
Nemci nisu jedini koji su ovih dana svedoci kako uspešan rad donosi brigu. Hit Primere, Đirona, u vlasništvu je 47% bogatih arapskih šeika i njihove City Football Group. Taj do pre nekoliko godina za šire mase ne mnogo poznat klub jako je blizu plasmana u Ligu šampiona. Veliko je pitanje da li će tamo i zaigrati. Kočnica je član UEFA po kom u istom takmičenju ne mogu nastupati dva kluba istog vlasnika. Pravilnik kaže ako se dogodi da oba ili njih više izbori plasman tamo će ići onaj iz lige s višim nacionalnim koeficijentom, što je u ovom slučaju Mančester siti.
Slučaj Đirona ukazuje na jedan jako ozbiljan problem, a to je da nekoliko investitora može da ima kontrolu nad evropskim i svetskim fudbalom. Pogledajmo portfolio City Football Group: Mančester siti (Engleska), Đirona (Španija), Palermo (Italija), Bolivar (Bolivija), Troa (Francuska), Baija (Brazil), Lomel (Belgija), Mumbaj siti (Indija), Sičuan (Kina), Montevideo siti (Urugvaj), Jokohama Marinos (Japan), Melburn siti (Australija) i Njujork siti (SAD).
I ta sitijevska, zbilja impresivna interkontinenatalna lista ima jedan te isti izvor: prirodni gas i derivate dobijene iz nafte, sa zajedničkim nazivom fosilna goriva. Njihove rezerve pod arapskim peskom su ogromne. Ali, ja hoću da verujem da ima nešto veće, neiscrpnije i dugovečnije – energija navijača!
