Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Piše: Milena Garfield Trobozic, Washington
Ne tako davno tvrdila sam – Sve što nije živo je mrtvo (Everything that is not alive is dead). Znam da zvuči kao tautologija ili očigledna tvrdnja, ali ova moja tvrdnja odnosila se na polje umetnosti. U svetu preplavljenom digitalnim sadržajima koji se mogu konzumirati za “male pare” samo žive umetnosti, predstave, koncerti i spektakli donosili su pravu zaradu pa i vidljivost. Tako su i najveće pop zvezde, kao što su Madona i Bjonce, u eri ITunea krenule ponovo na turneje. Sve što se moglo kopirati, umnožiti i podeliti, što nije bilo jedinstveno i neponovljivo, što nije bilo živi dogadjaj i stvarni (realni) doživljaj za sećanje, gubilo je na vrednosti i bilo brzo konzumirano i ostavljeno u tami interneta. Umetnik je prisutan, što bi rekla Marina Abramović. To je bila formula uspeha. Bilo da je umetnik glumac, pop zvezda, filmski glumac ili pisac, njegov uspeh zavisio je od broja u publici. Od živog kontakta. Oh no!!!!
To je bilo ono davno vreme koje zovemo vremenom B.C : Before Corona, of course.
Ili, što bi se kod nas reklo, pre Nove ere.
U novoj eri, posle Korone, važiće i nova pravila, u svemu pa i u umetnosti.
Dakle, danas mi se čini, mada ne mogu da tvrtdim, da važi pravilo: Sve što je živo je mrtvo. ( Everything that is live is… dead. )
Bukvalno pred našim očima, takoreći u jednom danu, zamandaljena su vrata svih izvođačkih dvorana, svih muzejskih holova, svih stadiona, arena: mrak, tras i gotovo. Sve se desilo preko noći, dok smo zapanjeni stajali i sve to posmatali u direktnom prenosu preko svojih ekrana. Kraj!
Ne, stanite, stanite, nisam nikakav distopijski prorok. Nisam rekla kraj umetnosti. Ne, rekla sam kraj izvođenja i forme postojanja koju poznajemo od 18. veka, već preko 300 godina.
Naravno, moguće je da će se sve brzo vratiti na staro i publika će pohrliti na predstave. Ali čak i da se to desi, više ništa neće biti isto. Publike će biti manje, a i para, bilo da se radi o državnim, kao u većini evropskih zemalja, ili donatorskim, kao svuda u svetu, ili od prodaje karata u slučaju komercijalnih događaja poput Brodveja, pop koncerata, stand up nastupa, karata će biti manje.
Realno, biće manje i para za trošenje u rukama manjeg broja ljudi. Države i donatori, čija ulaganja su u većini zemalja već bila u opadanju, biće sada više zaokupljeni ulaganjem u doktore, vakcine , zaštitna sredstva, procedure i protokole. Za umetnost i kuturu neće imati ni mnogo strpljenja, ni mnogo brige. Umetnost će morati mnogo više sama o sebi da se stara.
Sama umetnost, kao delatnost, neće biti ugrožena. Muzeji će i dalje postojati, kao i galerije, ateljei, knjige će se i dalje pisati. Ali neće biti posetilaca kao nekada, ni na galerijskim otvarajima, ni na promocijama knjiga. Jer, ko želi da se druži sa maskom na licu, kad ni šampanjac ne možete elegantno da srkućete? Ko želi da sluša maskiranog pisca ? A jednom, kad maske spadnu, da li ćemo se radi umetnoti izlagati rizicima velikih okupljanja ?
Čak i da se pozorišta i koncertne dvorane otvore, da li biste odmah pohrlili da se gurate s nepoznatim ljudima ?
Neka pozorišta već preduzimaju mere. Pozorište u Milanu najavilo je da će radi sugurnosti publike prodavati svaku šestu kartu. Neka pozorišta se spremaju da izvade svaki drugi red da bi napravili još veću distancu. Ali smisao izvođačkih umetnosti je upravo to, nedostatak distance, zajedničko prisustvo i delenje doživljaja. Izvođačka umetnost ne može da opstane pred polupraznim salama.
Sto se filma tiče situacija je još neizvesnija. Filmska umetnost (sem holivudskih monstrum blokbastera), već je odavno ugrožena Netflixom i sličnim platformama. Broj posetilaca u bioskopskim salama iz dana u dan dramatično je opadao i u B.C. eri, Before Corona. Autorski, nezavisni, evropski, nazovite ih kako hoćete, filmovi i autori uglavnom su postojali u očima javnosti zahvaljujući festivalaima na kojma su se sklapali poslovi, dobijale nagrade o kojima su mediji pisali i okupljala filmska publika u značajnijim brojkama. Ali ove godine festivali poput Kana, Lokarna i Karlovih Vari su otkazani.
Festivalski biznis model još je ugroženiji od modela izvođačkih umetnosti jer se zasniva na još jednoj stvari koja je opasno ugrožena: putovanjima. Festivali će neminovno preći na online verzije, kao što je već učinila Tribeca. Ali, koliko ljudi će kupiti karte za ta digitalna prikazivanja ? I po kojoj ceni ? I gde je tu uzbuđenje, glamur, želja da se vide slavni, gde su hoteli za učesnike, žurke, fotografi, časopisi, sponzori?
Jednom rečju: Where is the Money ?
Festivali ne žive od žirija, nagrada i crvenih tepiha. Oni žive od pratećih programa, od dilova s gradovima i hotelima, restoranima. Oni svakako promovišu umetnost, ali su u biznisu trgovine, sponzorstva i turizma. Kan, kao i Berlin, kao i Tribeca, kao i svaki drugi festival i sajam na svetu. Svim tim manifestacijama je stalo do reputacije, do ugleda njihovih nagrada, do što boljih selekcija, jer samo je ugled obezbeđivao prisustvo najvećih umetnika i super starova. A njihovo živo prisustvo na crvenim tepisima i pozornicama obezbeđivalo je glamur, medije, interes većeg broja publike i bolje poslovne dilove sa gradovima, restoranima, hotelima i sponzorima. Vrlo zdrava ekologija interesa.
Ali, na žalost, završena. Jer kome su potrebne zvezde bez lica, pod maskama ? Gde je glamur kad nema slika sa plaža, jahti, žurki, kad nema nepregledne gužve u festivalskim holovima i prepunim salama? Ko će da putuje i posećuje festival bez druženja, bez gužve u kojoj možete da naletite na svakoga, bez mogućnosti sklapanja poslova ?
Ne, digitalno nikog ne zanima, jer digitalno se slabo prodaje. To nas vraća na početnu tezu, biće i umetnika i umetnosti, biće čak i publike ali…
Neće biti para.
Neće biti susretanja ni poseta sem onih bezbednih, preko ekrana.
A videli smo već na primeru novina, printa naročito, pa i filma, da
internet nije mesto velikih zarada na sadržajima. Zato što je odavno, da vas samo podsetim, još sa prvim sadržajima koje smo počeli da konzumiramo na world wide webu proglašeno: All content wants to be free – svaki sadržaj želi da bude slobodan, to jest dostupan, to jest besplatan.
Ok, danas nije sav sadržaj besplatan, ali je mnogo jeftiniji nego onaj stvarni, pre njega. Znate ono, small payments /long tail – mala plaćanja dugi rep(d)ovi .
Very, very, very long tail može vam doneti nešto para, ali za to morate da imate milione sledbenika u vrlo, vrlo, vrlo dugim redovima, što znači dugo vreme čekanja za skupljanje para.
Kao što znamo pare na internetu imaju samo youtuberi čiji sadržaji su banalni, često vulgarni i trivijalni, lako svarljivi, brzi i popularni među mladima koji imaju vremena da se loguju, i džonjaju, i šeruju po socijalnim mrežama u milionskim brojkama. Što je onda vrlo privlačno korporacijma za promociju proizvoda i brendova koji su uglavnom namenjeni mladima? Jer brendovi vole mlade. I da vas podsetim na još jednu činjenicu: Internet pripada mladima.
Svi glumci koji nam recituju, čitaju, svi operski pevači koji nam pevaju, klasičari koji nam muziciraju preko interneta, deluju pomalo patetično, tužno, u očajanju pred fade outom. Jer nemaju dovoljan broj sledbenika u kategoriji koju zanima internet. Internet pripada mladima, a vidljivost broji u milionima.
Osim toga, internet ima opasnu osobinu da vas uvuče u svoj buble, u vaš lični mehur od sapunice iluzija, pa vam se može desiti da poverujete brojeći sledbenike čiji broj je mnogo veći na internetu nego kad ste bili među živima, živim izvođenjima, dakle može vam se učiniti da ste sada mnogo popuraniji, nego kad ste bili živi ( live), da ste uskrsli, spašeni, jer vas mnoooogo više ljudi gleda – 30, 40, 60 hiljada!!!
Ali i to je samo vaša neznalačka zabluda. Novi ste na internetu, jer što reče moja ćerka svom rođenom ocu, nekoliko desetina hiljada za internet je privatna žurka među prijateljima. Potrebni su milioni da biste nešto značili. Hoću da kažem da biste se monetski ostvarili.
Ah da, i još nešto, za tih nekoliko destina hiljada vi radite, svirate, čitate i pevate bez para ili za zanemarljivo malo para. Vama je internet samo platforma za promociju, a ne i izvor prihoda. Ali promociju čega, u vremenu kad je sve drugo iza zamandaljenih vrata ?
Umetnost kodiranja
Naravno, slike se mogu prodavati i preko interneta, kao i knjige, naravno, pa i filmovi, predstave ali za mnoooogo manje para. Jer da vas podsetim još nešto: ni Džef Bezos se nije obogatio prodajući knjige preko Amazona. Ne, ne. Postao je bogat zato što je počeo da prodaje zubne paste i automobilske gume, ali naročito zbog primene svog softvera za praćenje klijenata i efkasnu distribuciju svih mogućih proizvoda bukvalno od igle do lokomotiva. Samo da se zna. Nema to vezi ni sa literaturom ni sa ljubuteljima čitanja.
Dakle, ako mislite da živite od umetnosti na internetu savetovala bih vam da dooobro upoznate algoritme u umetnost kodiranja. Jer internet slabo mari za recitovanje.
Kao i uvek, mada neki umetnici ne vole tu istinu, sve je u brojkama.
Što nas vraća na početnu tezu da para za ozbiljnu umetnost neće biti.
Biće tezgi na otvorenom, po trgovima.
I biće tu i tamo neka vrhunska skupa i sponzorisana izvedba za odabranu publiku van očiju javnosti, u vrtu vile nekog nevidljivog bilionera ili u zakupljenoj sali Metropolitena.
A ostala publika može i za džabe, preko interneta.
A kad je džabe, nema ni velikog truda umetnika, ni velikih očekivanja konzumenata. To više neće biti ona probrana umetnička publika koja je nekad pre Nove Ere išla na javna događanja, na koncerte, predstave i festivale ne samo zbog umetnosti već i da bi se družila i bila viđena, i plaćala mnogo veće cene da bude u prisustvu uvaženih umetnika.
A sad, sa maskama, kad niti možete da se vidite, niti opušteno da ćaskate i razmenite utiske pre i posle događaja (i još rizikujete ko zna šta), nisam sigurna da bih za to platila. Publika se sada plaši sama sebe, publika je zarazna, zar vredi to para i vremena ? Skupa je to i opasna rabota.
Pogotovu kad vas u bezbednosti sopstvenog doma, bez maske i uz kokice, čeka još dvadeset neodgledanih Netflix serija .
