Razgovarala: Asja Dupanović
Marko Jovanović je copywriter agencije McCann Beograd. Ima 29 godina, od kojih je nešto više od tri u advertisingu. Studirao je srpsku književnost i jezik. Uz čitanje voli i da piše. Njegovi tekstovi su objavljivani i u Nedeljniku. Voli sve što vole mladi – flašu hladnog piva nakon basketa u novobeogradskim blokovima, ustajanje u 04:00 ujutru zbog direktnog prenosa NBA lige, ukus pobjede u raznoraznim društvenim igrama. Čvrsto tvrdi da u ovoj industriji nikada, ali baš nikada s uma ne trebamo smesti etiku i ljudskost. Čitajte zašto.
MM: Zašto si svoj talent i ljubav prema pisanju odlučio podijeliti sa komunikacijskom industrijom i kako je došlo do toga da počneš raditi u advertising agenciji?
Marko Jovanović: Splet okolnosti koji je izgledao ovako:
Bio je to užasno tmuran i hladan novembar u Beogradu. Nekoliko nas, prijatelja iz detinjstva, sedelo je u finoj, toploj kafanici i slavilo poslovni uspeh jednog od članova našeg društva. Jasno, taj poslovni uspeh nije bio moj…
Uz nežne zvuke tamburice, a nakon što smo tanjire napunili oglodanim rebarcima, zgužvanim salvetama i iskorišćenim čačkalicama, počeli smo da neobavezno pričamo o svemu i svačemu, pa i o životima nas ostalih čiji se uspesi nisu slavili u tom trenutku. I sad, da skratimo patetiku, jedan od najboljih drugara koga znam od malih nogu, a koji u to vreme već radi kao dizajner, pita me zašto ja, za ime Boga, ne bih bio kopirajter. „Pa mogao bih sasvim sigurno, ali ne znam šta je to“, tako nešto sam rekao i dobio kratak opis posla kopirajtera i nekoliko mejl adresa beogradskih agencija kojima bih poslao svoj poprilično mizerni CV. Delovalo mi je zabavno ali prilično daleko, pa smo nastavili da se veselimo i ne pričamo više o tome.
I tako, nekoliko nedelja kasnije, odlučio sam da napišem motivaciono pismo, pošaljem CV u 4, 5 agencija i vidim šta će se dogoditi. Dobio sam jedan generički i jedan ljudski odgovor. Ljudski odgovor je poslat iz agencije Ovation BBDO i ja sam, bez velikih očekivanja, otišao na razgovor. Brzo smo se skapirali i dogovorili i tako je sve počelo…
MM: Šta su za tebe najveći izazovi pozicije na kojoj radiš? Kako se nosiš s njima?
Marko Jovanović: Najveći izazov je balansiranje između različitih strana. A balans mora da bude takav da svi budu zadovoljni. Pre svega, na jednoj strani je klijent, na čije zahteve je potrebno odgovoriti na najbolji mogući način. Zatim agencija koja ima svoje kriterijume, a naposletku sam tu i ja kao treća strana koja mora da bude zadovoljna svojim rešenjem i pazi na svoj ego i samopouzdanje. ☺ E, a tek posle svi mi, ruku pod ruku, idemo pred „strašni sud“ onih kojima je i namenjen plod našeg rada – pred sud ljudi.
Često u pokušaju da se sve strane namire nešto ne ispadne kako treba, ali šta sad… Što kaže Grunf: „Bolje ispasti budala nego iz vlaka.“ (p.s. ako neko zna koja je epizoda Alana Forda u pitanju, molim da mi napiše negde) Ipak ne radimo operacije srca…
Inače, nadam se da će ovo čitati i neko ko se bavi „nekreativnim poslom“ i ko mi često govori kako bi baš voleo da radi ovo što i ja i da smišlja super zanimljive stvari na poslu bez imalo stresa.
MM: Imaš li ponekada onu čuvenu kreativnu blokadu? Kako se izvučeš iz nje, gdje pronađeš znanje i inspiraciju kada ti fali bilo koje od to dvoje?
Marko Jovanović: Naravno da se često blokiram, ali nemam neko univerzalno rešenje koje pomaže pri deblokadi. U principu zavisi od intenziteta blokade. Nekada je to razgovor sa kolegom, ili još bolje sa nekim ko nije iz ove industrije, koji može da da jedan potpuno novi ugao gledanja na problem. Nekada inspiraciju pronalazim u književnosti, filmovima, serijama, reklamama. I to tako što čitam i gledam one najbolje, a koje su pri tom po mom ukusu. One za koje kažem sebi: „voleo bih da sam ja ovo napisao.“
Adsoftheworld često može da bude od pomoći.
MM: Na kakvim rješenjima najradije radiš – jesu li to duge priče ili moćni slogani? Ko su tvoji uzori kada je pisanje u pitanju, imaš li ih u regiji i svijetu?
Marko Jovanović: Moj prvi kontakt sa advertajzingom je bio spontan i što je još važnije direktan. Bez „teorijskog“ znanja. Tako da sam uzore tražio u ljudima oko sebe, jer sam neposredno od njih upijao znanje i, što bi se reklo, „pekao zanat“. Tokom vremena, upoznavao sam se i sa stranim radovima, uviđao pozadinu ideja i kampanja, pa sam mogao da razvijam i ostale uzore. Ne gledam kopirajtere kao individue već kao delove tima koji zajednički rade na projektu, tako da uzora mogu imati samo u sistemu kao takvom. A to je recimo Droga5.
Svejedno mi je da li su u pitanju duge priče ili moćni slogani – forma nije presudna, već tema.
MM: Kao kreatori komunikacije, u ovoj industriji imamo veliku moć da utičemo na stavove, emocije, živote i pojedinaca i cijelih društava. Jesi li svjestan odgovornosti koju nosi sve što i ti sam napišeš, a ode u javnost? Kako kao mladi lider vidiš da možeš osigirati da ova struka bude dio rješenja, a ne problema, da djelujemo na pozitivne promjene i svoje talente angažujemo u pravcu kreiranja boljitka?
Marko Jovanović: Uf… Potrudiću se da što jasnije i konciznije odgovorim na ovo kompleksno i važno pitanje. I naravno, što iskrenije.
Ako je reč o individualnoj odgovornosti smatram da ona nije izražena u tolikoj meri. Što bi vrli sportski radnici kazali – pobeđujemo ili gubimo kao tim. Ipak, ako je reč o kolektivnoj odgovornosti, onda sam je itekako svestan. I onda nas ona dovodi do dela konstatacije koji kaže „da utičemo na stavove, emocije, živote i pojedinaca i cijelih društava.“
Zvuči i lepo i strašno u praksi, ali hajde da probamo da je demistifikujemo. U većini slučajeva pratimo i prihvatamo globalne trendove, a ne kreiramo ih, logično. Neke teme su sigurica, lepo prolaze u svetu (zapadnom) i nema razloga da ih i mi ne isprobamo. I to je sasvim u redu. Ali mislim da ima prostora da čačkamo dublje. Da provociramo, budemo hrabriji/luđi/bezobrazniji. Da prodajemo klijentima kampanje za kojima odlepe kad ih vide u svetu, a nemaju hrabrosti da ih isprobaju ovde. Da ne zaboravljamo da reklame ponekad treba da budu prosto zabavne. Da učinimo da ljudi prestanu da panično traže daljinski kada krenu reklame na TV-u…
Postoje industrije i pojedinci koji su daleko moćniji od nas. No, ni naša potencijalna moć nije zanemarljiva. Samo je potrebno da je usmerimo kako treba. I da nikada, ali baš nikada ne smetnemo sa uma etiku i ljudskost.
Kratko si u ovim vodama i zasigurno ima pregršt toga što još imaš i trebaš naučiti, iskustva koje trebaš steći. Šta osjećaš da ti kao mladoj osobi danas u ovoj industriji na Balkanu najviše fali – znanja, edukacija, kontakta sa iskusnim seniorima iz industrije, kontakta sa vršnjacima iz struke, inspiracije, čega?
Marko Jovanović: Objektivno, mislim da mi fali od svega po nešto. Da ne zvučim sad štreberski, ali mislim da znanja i edukacije nikada nije dovoljno. Zvuči kao kliše, ali je kliše zato što je istina – čovek se uči dok je živ.
Što se kontakta sa seniorima tiče, to je zanimljivo. Pokazalo se da ne ume svako da prenese znanje, pa se vrlo često predavanja svedu na neslušljive višesatne monologe (čast izuzecima koji potvrđuju pravilo). Ali predavač koji ima šta da kaže i pri tom to ume da uradi je idealna kombinacija! Retka, ali idealna.
Ono što bih lično voleo jeste da češće imamo mogućnost da mi mlađi neposrednije delimo i razmenjujemo iskustva na kvalitetniji način. Da debatujemo o stvarima koje smatramo važnim za ovu industriju. Da sukobimo mišljenja, sagledavamo probleme iz različitih uglova itd. U tom kontekstu, čitava ova priča oko „mladih lidera“ može biti vrlo inspirativna i višestruko korisna za sve. Za celu industriju u regionu, ali i za nas same.
Dakle da sumiram, moj konačan odgovor glasi – kontakti sa vršnjacima!
MM: Šta su tvoje strasti izvan agencije i gdje ćemo te naći kada nisi na poslu?
Marko Jovanović: Provodim vreme sa devojkom ili porodicom ili psom ili društvom. Ili sa svima njima zajedno.
