Piše: Zoran Avramović
Dolazi li kraj košmaru u Teatru snova? Jednoličan i monoton zvuk mašina iz fabrike novce instalirane tačno pre dve decenije na „Old trafordu“ nikad nije bio uspavanka za armiju navijača, čak ni onda kad su pod ekspertskom rukom ser Aleksa Fergusona njihovi ljubimci pet puta osvajali Premijer ligu, a „pala“ je i Liga šampiona.
I tada je američka knedla ostajala u grlu navijača. Mančester junajted Glejzerovih je ortodoksan primer dela savremenog fudbalskog sveta koji povezuje jedna zajednička nit – pohlepa. Glava porodice, Malkolm, sin jevrejskih migranata iz Litvanije koji su po dolasku u Sjedinjene Dražave razvili juvelirski biznis, prvi veliki novac zaradio je trgujući nekretninama. U svet sporta ušao je 1995. kad je postao vlasnik NFL kluba Tampa Bej Bakanrsi. O evropskom fudbalu, po sopstvenom priznanju, nije mnogo znao, a po ulasku u Mančester junajted pokazao se kao finansijski maher. Većinu novca kojim je kupio MU je posudio, a za 500 miliona funti svog duga pod hipoteku je stavio imovinu kluba!? Do kraja života Malkolm Glejzer, kažu, nije prešao kapiju Old traforda. Vladavinu Glejzerovih obeležili su konstantni protesti navijača, čak su formirali svoj FC United of Manchester, upali na teren pred meč sa Liverpulom nakon najave o formiranju evropske Superlige , a za mene najdojmljiviji izraz njihovog nezadovoljstva predstavljaju žuti i zeleni šalovi u koje su bili umotani i koje su ubacivali u teren. Zelena i žuta su osnivačke boje kluba, sa njegovog početka 1878. godine. Tradicija i emocija su ono što američki i drugi nestarokontinentalni investitori ne razumeju kad kupuju klubove po Evropi!
Umešnost se naslednicima Malkolma Glejzera, sinovima Džoelu i Avramu, ne može osporiti. Imali su preciznu finansijsku stategiju, razvijali klupski brend, tako da sada Mančester junajted vredi šest milijardi funti. I to je desegnuta tačka poslovne efikasnosti i efektivnosti sa koje su zainteresovani pozvani na kupovinu. A uložili su 790 miliona funti, rekoh, uglavnom tuđeg novca, sa kreditnim opterećenjem MU. Transakcija vredna više od pet milijardi funti!
I stigle su dve ponude za kupovinu. Šeik Jasim bin Hamad al-Tani, predsednik Katarske islamske banke i sin bivšeg katarskog premijera, namerava da preuzme 100% vlasništvo nad Junajtedom, planira ulaganje u klupski stadion, objekte za trening, u omladinsku akademiju, te saniranje dugove. To je već uhodan recept koji je potpisao i Šeik Mansur bin Zajed Al Nahjan, član kraljevske porodice u Abu Dabiju, prilikom kupovine Mančester sitija, te saudijski princ, Mohamed bin Salman, kad je postao vlasnik Njukasla. Za razliku od šeika Jasima koji ide petromonarhističkom stazom sa Bliskom istoka, drugi potencijalni kupac MU dolazi sa tribina „Old traforda“. Najbogatiji Britanac, ser Džim Redklif, vlasnik hemijske firme INEOS, želi da postane većinski akcionar svog omiljenog kluba. Moto njegovog preuzimanja „crvenih đavola“ je „Vratimo Mančester u Mančester junajted“. Zagovarana kupovina smeštena je u kontekst kako lokalne tako i šire društvene zajednice. Redklif ne ostavlja dilemu: „Hoćemo da produbimo kulturu engleskog fudbala stvarajući od Junajteda svetionik i napredan, moderan klub zasnovan na navijačima kao vlasnicima”.
Dilema je izvesna, šta će pobediti: Strast prema novcu, strast kreirana novcem ili fudbalska strast?
