Piše: Zoran Avramović
Od ser Aleksa Fergusona se to najmanje očekivalo. Čovek čija menadžerska karijera predstavlja epsko putovanje do pobedničkog pijedestala po koridorima ucrtanim čvrstom rukom i voljom tiranina, pridružio se onima koji znaju i ne libe se da kažu gde se nalazi pupak fudbala.
Zašto tom Škotu iz okruga brodogralidišta u Glazgovu treba verovati bez zadrške? Najmanje iz dva razloga: Podigao je globalni svetski brend koji danas vredi šest milijardi funti i ojačao sile navijačke gravitacije prema Old trafordu.
Nije naravno Mančester junajted postao veliki dolaskom Aleksa Ferguson. Tokom šezdesetih godina prošlog veka u hramu na Old Trafordu legendarni menadžer Mat Bezbi stvorio je sveto trojstvo – Bobi Čarlton, Džordž Best, Denis Lou– koje je nakon dve titule nacionalnog prvaka (1965. i 1967.), osvojilo i Zlatni gral evropskog fudbala, Kup šampiona (1968), kao prvi engleski klub.
A šta je uradio ser Aleks Ferguson? Nacrtao je mitološku tačku fudbalske Engleske, a od ostatka planete napravio „domaći teren“. Sa svojim „đavolima“ osvojio je 13 titula šampiona Engleske, pet trofeja FA kupa, te dva puta UEFA Ligu šampiona – 1999. i 2008. godine.
I čovek koji je postao sinonim za uspehe, pre neki dan nakon objavljivanja da je sa Arsenom Vengerom postao član Kuće slavnih Premijer lige, dosledno svom ranije izrečenom priznanju da je uvek imao na umu kako nije sve u pobedama i paradama otvorenih autobusa posle osvajanja trofeja, rekao je:
„Moj posao je bio da navijači sa stadiona kući odlaze srećni.“
Tako jednostavno, a epitafski jako. Mogla bi ta rečenica o navijačkoj sreći da se nađe na prvoj stranici Biblije o fudbalu, da je pročitaju fudbaleri, treneri, menadžeri, tajkuni, investitori, zapravo svi fudbalski ljudi. Nek ostane zapisana i upamćena kao literarni original i fudbalska baština.
Njen autor je u blistavoj karijeri napredovao od vođenja fudbalera Ist Stilinga, koji su zarađivali šest funti sedmično, do toga da je Kristijana Ronalda prodao Real Madridu za osamdeset miliona funti. Pre skoro tri decenije prošao je kroz tunel i izašao na teren za svoju prvu utakmicu na Old Trafordu, mahnuo je Stretford Endu, delu zapadne tribine gde se nalaze najverniji navijači „crvenih đavola“. I tek nakon deset penzionerskih godina priznao je da su uvek u njegovom vidokrugu ili mislima bili navijači. Zašto to nije rekao ranije? Zato što bi dok je bio aktivan neko pomislio da želi da se dopadne tim ljudima, a znao je da će ta veza najbolje da funkcioniše kad se pobeđuje. Znao je da će i kad golovi i trijumfi izostanu navijači ostati verni jer njihovi senzori prepoznaju odanost i lojalnost klubu. „U svim beleškama koje su objavljene u programima za utakmicu, mogao sam upozoriti navijače: ukoliko gubimo 1:0 dvadeset minuta pre kraja utakmice, idite kući ili vam se može desiti da vas iznesu“. I oni su ostali. Prošle godine, kad je izboreno tek šesto mesto u Premijer ligi, Mančester junajted je od svih evropskih klubova zabeležio najveću posetu utakmicama – na Old Trafordu je u proseku bilo 73.690 posetilaca.
Hvala ser Aleksu Fergusonu što je sa vrata Kuće slavnih potvrdio istinu. Fudbalski navijači nisu obični konzumenti proizvoda ili usluga iz ove jako profitabilne grane industrije zabave, oni su investitori – novca, vremena, energije, emocija, pa i snova.
