Piše: Ivan Stanković
Postoje ljudi koji su sami odabrali da budu u senci. Da zrače dobrotom, da nesebično pomažu drugima, da ih razumeju, da vode računa o njima, podižu ih kada padnu, isceljuju svojom ljubavlju.
Da sebe nikad ne stavljaju na prvo mesto, da se na njih uvek možeš osloniti. Da su tu kad ti trebaju, da su tvoji dobri anđeli.
Tihi, nenametljivi, skromni. Ogromnog srca, tople i duboke duše. Uvek puni pozitivne energije, koju nesebično dele. Pa ti je odmah bolje kada ih vidiš.
To su oni koji nikada ne vole da se govori o njima. Svoje teškoće i probleme kriju duboko o sebi, ne želeći da te njima opterećuju.
To se ne može naučiti. Ili se rađaš s tim, ili to nikad nećeš imati.
I nećeš biti takav kakva je bila Mira Pejović koju sam ja, pre tridesetak godina, slučajno, ali pokazalo se, intuitivno nazvao Tetka. Jer biti dobra tetka je bila suština njenog bića. I taj nadimak je ona zdušno prihvatila. Kao i drugi ljudi koji su je tako zvali i doživljavali.
Dobri duh reklamne scene u Srbiji, osoba koja ima velike zasluge za sedamnaest godina mog partnerstva sa Sakijem. Ona, koja je bezbroj puta smirivala naše, na momente podivljale ego tripove, voleći nas iskreno i verujući da smo sjajan tandem. Nekad i više od nas.
Bila je dobar anđeo i svim ljudima koji su prošli kroz kultnu Hilandarsku 14. Njihov terapeut, savetnik, ispovednik, prijatelj. Rame za plakanje, mudra osoba sa jednostavnim životnim savetima: budi dobar, ne čini, ne misli zlo.
Igrala je važnu ulogu u zlatnom dobu Sačija, toliko veliku da je kreirano i posebno i jedinstveno radno mesto – tetka.
Kada smo se Saki i ja razišli, ona je izabrala da ostane sa njim. Ali, nije me „ispuštala“ iz brige, vodeći računa o meni i mojima. Bila je prijatelj sa mojom majkom, Majom, Selenom i Leom, brižno nas je pratila, ne propuštajući da čestita rođendane.
Bila je i među prvima koja je pročitala i dala zeleno svetlo za Kakodalogiju, knjigu koja je govorila o mnogim neispričanim i delikatnim stvarima iz doba Sačija.
Još mi je teško da poverujem da je nema. Iako sam znao da su joj dani odbrojani, dva dana pred smrt spremajući se za odlazak u bolnicu, me je pozvala da nešto proveri. I ona i ja smo se pravili da ne znamo da su metastaze uništile organizam. Rekla je da ide „malo na zračenje“ u bolnicu, da ćemo se čuti kad izađe. Kad sam je pitao da li joj nešto treba, ponovila je svoj odgovor kao i uvek: „Sto hiljada evra.“ I ja sam, kao i uvek rekao: „To ti je završeno.“ Bila je vedra, iako je teško govorila, ali niti jednu reč o sebi – pitala me za Maju, majku, decu…., kao i uvek vodeći računa o drugima, ne o sebi.
Život će ići i dalje, ali će mi puno nedostajati. Kao i velikom broju ljudi koje je ozračila svojom dobrotom. Jer, samo je jedna bila Tetka.
