Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Izvor: McCann Talks 3.
Razgovarala: Jana Savić Rastovac, Creative Director, McCann Beograd
Prošle godine proslavila sam svoj 40. rođendan. Budućnost već živim i zahvalna sam na svemu. Razmišljam o danima koji dolaze, svetu koji se ubrzano menja, granicama koje se pomeraju i približavaju, razmišljam i o svom mestu i mestu moje dece u tom svetu. Uglavnom sam optimista, sa povremenim epizodama zabrinutosti. Ono u šta sam sigurna je da je budućnost komunikacije budućnost našeg sveta. Razmena mišljenja, oblici sporazumevanja kreiraće društvo budućnosti. Na nama je da uradimo sve što možemo da to društvo bude društvo dostojno čoveka. Poželela sam da o ovome razgovaram sa Vladimirom Ćosićem, Digital Creative Directorom, McCann Beograd, kolegom sa kojim sam prošla uzbudljive profesionalne korake u prošlosti.
Jana Savić Rastovac: Vlado, zašto sve ređe razgovaramo uživo? Ne samo ti i ja, nego i generalno?
Vladimir Ćosić: Banalan odgovor na ovo dubokosmisleno pitanje bi bio da nemamo vremena. Razgovor uživo podrazumeva fizičko prisustvo koje, bez obzira koliko su nauka i tehnologija napredovali, i dalje zahteva vreme (da, lagali su nas, teleport još uvek ne postoji).
Ako uđem malo dublje u celu temu, referišući se na jedno neverovatno TED predavanje koje sam skoro gledao, naučnici su otkrili da se mozak sastoji od dve potpuno razdvojene hemisfere koje suštinski, imaju potpuno odvojene zadatke, tj. na potpuno različite načine percipiraju realnost.
Desna hemisfera našeg mozga se stara isključivo o ovom, sadašnjem trenutku; „ovde i sada”, rekli bi geštalt psiholozi. Ona razmišlja u slikama i saznaje o svetu kroz sva naša čula, sklapajući ogroman kolaž o sadašnjem trenutku. Ona „oseća” sopstvenu energiju i povezuje nas sa ukupnom energijom svih ljudi koji nas okružuje. Kroz svest ove desne hemisfere, mi smo povezani, celi i savršeni onakvi kakvi jesmo.
Leva hemisfera razmišlja linearno i metodično, o prošlosti i budućnosti. Ona prebira po podacima koje prikuplja desna hemisfera i povezuje ih sa svim što smo naučili u prošlosti i projektuje, predviđa sve opcije koje nas čekaju u budućnosti. To je ovaj deo nas koji nas podseća na dnevne obaveze, koji nas organizuje, „racionalni, odgovorni, inteligentni” deo našeg mozga koji nas definiše kao individue, koji nas odvaja od ostatka sveta i koji nam izaziva svu anksioznost koju osećamo.
Zapadna kultura, čiji smo deo, iako nam se nekada tako ne čini, je apsolutno racionalna, proračunata i egoistička i sa te strane ona slavi individualnost. U takvom svetu, iako je to naša nasušna potreba, preostaje malo vremena i energije za povezivanje sa energijama ljudi koji nas okružuju. Zbog te potrebe, društvene mreže su postale surogati za desnu hemisferu naših mozgova, omogućavajući nam da zadržimo iluziju energetske povezanosti sa ljudima koji nas okružuju dok nam je sadašnji trenutak ispunjen depresijom povezanom sa prošlošću ili anksioznošću u vezi sa onim što će tek doći.
Dakle, ili je u pitanju to, ili činjenica da oboje imamo malu decu koja okupiraju najveći deo našeg vremena i energije. J
Jana Savić Rastovac: O čemu misliš da je važno da razgovaramo u današnjem svetu?
Vladimir Ćosić: Postoji bezbroj tema koje su meni lično važne i o kojima mislim da treba da razgovaramo. Klimatske promene, ekologija, ljudska prava, dobrobit životinja, ljudska psihologija, mogućnosti i opasnosti novih tehnologija, umetnost, religija, ideje… Ono što je zajedničko za sve ove teme je da se u našoj zemlji ni o jednoj od njih uopšte ne govori.
Voleo bih da za početak pričamo o anksioznosti koja je od mentalnog poremećaja prerasla u sociološki fenomen, pri čemu je zvanični podatak npr. da 38% dece uzrasta od 13 do 17 godina u USA trenutno pati od anksioznog poremećaja (kod odraslih je ovaj procenat još viši). Nekada, depresija je bila poremećaj broj 1, sada je to anksioznost (nekada su tim povodom psiholozi američko društvo nazivali „Prozak nacija”, sada su lansirali novu kovanicu „United States of Anxiety”. Kada bismo se bavili ovom temom, bilo bi nam lakše da razumemo popularnost fidget spinnera, beskrajno skrolovanje na mobilnim telefonima, kao i rastuću popularnost meditacije u pokušaju da smirimo sopstvene misli.
Jana Savić Rastovac: Šta možemo da uradimo kao agencijski ljudi da ovo mesto na planeti bude bolje mesto za život?
Vladimir Ćosić: Ovo tvoje pitanje pokreće jednu živu konverzaciju između dve hemisfere mog mozga. J
Sa jedne strane, svo moje dosadašnje životno iskustvo me uverava da su radikalne promene gotovo nemoguće, te da su i kampanje, iako nekada imaju snažno dejstvo, ipak ograničenog uticaja.
S druge strane, osećaj mi govori da moj stečeni nihilizam nije u potpunosti u pravu. Za njega nemam racionalne argumente niti opravdanja.
Samo osećam da kao ljudska bića možemo da uradimo šta god da zamislimo.
Jana Savić Rastovac: Kako ćemo tu istinu da saopštimo brendovima?
Vladimir Ćosić: Da treba da se oslone na moju intuiciju? Teško. Mislim da ovaj rationale neće proći ni strateške planere ni client service deo agencije, a kamoli klijente.
Šalu na stranu, mislim da ukoliko ubedimo sebe da je to tako, drugi neće biti problem.
Jana Savić Rastovac: Šta je idealan klijent?
Vladimir Ćosić: Idealan klijent je mecena umetnika kojem veruje da zna bolje od njega samog da komunicira u ime brenda.
Jana Savić Rastovac: Da li gledaš televiziju?
Vladimir Ćosić: Jako retko i vrlo probrano.
Bojim se da je shodno novim obavezama u mom životu televizija spala veoma nisko na lestvici prioriteta. Pošto sam relativno skoro preuzeo na sebe zadatak formiranja novog digitalnog tima i definisanja digitalnog proizvoda agencije, u kombinaciji sa obavezom roditeljstva, moji trenutni životni prioriteti su u toj meri promenjeni, da je konzumacija medija sa zadatim terminima kojima treba da se prilagodim gotovo nemoguća, da ne kažem da me ove uslovnosti nekada i ljute.
Ono što je dobro je što većinu (televizijskih) sadržaja koji me zanimaju pronalazim online.
Jana Savić Rastovac: Zašto nekad nisi online kad si mi hitno potreban?
Vladimir Ćosić: Jedini put kada nisam bio online je bio jedan vikend kada sam uradio eksperiment „vikend bez interneta i mobilnog telefona”. Žao mi je ako se baš tada potrefilo da sam ti bio potreban.
Izuzev toga, uvek sam online. Jedino što se neretko pravim da sam zauzet.
Mislim da se toliko bavim digitalnim medijima i društvenim mrežama u toku radnog vremena, da mi je sve manje zabavno da to radim i u slobodno vreme.
Jana Savić Rastovac: Šta kažeš kada neko kaže da je nešto umrlo, a oživelo nešto novo? Ja u to ne verujem.
Vladimir Ćosić: S obzirom da se tvoje pitanje odnosi na tradicionalne i nove načine komunikacije brendova sa ljudima (ili imajući obavezu da svoj odgovor uglavim u okvire jednog magazina koji se prvenstveno bavi oglašavanjem i komunikacijama), moj odgovor neće biti preterano poetičan ili filozofski.
Ja naravno ne verujem da je ekspanzijom digitala bilo koji tradicionalni medij umro, kao što se to nije desilo ni do sada, zato što različiti mediji odgovaraju na različite ljudske potrebe, koje nisu i neće umreti. Ono što se sa ljudskim potrebama dešava je da se modifikuju, i shodno tome, pojavljivaće se novi mediji, a ovi stari će se menjati i prilagođavati, što se uveliko i dešava.
Takođe, iako sam poprilično tehnološki gik, obožavam tehnologiju i nove naučne izume, mislim da same inovacije ne treba slaviti samo zbog toga što donose nešto novo, već zbog toga što donose mogućnost da se stvari suštinski unapređuju na nove, efikasnije načine.
Da uprostim stvar, nije bitno da li moj televizor ima milijardu piksela, 3D ili mogućnost priključenja na internet, već da li gledam nešto zbog čega ću biti jedan piksel srećniji ili bolji čovek.
Jana Savić Rastovac: Kako će digital da mi olakša život?
Vladimir Ćosić: Prva stvar, hajde da definišemo „digital”. Po jednoj prosečnoj definiciji, digitalna tehnologija su elektronski alati, sistemi i uređaji koji generišu, čuvaju i obrađuju podatke. Ona uključuje društvene mreže, internet tehnologiju, online igrice i aplikacije, multimediju, programe koji povećavaju produktivnost, sisteme komunikacije, mobilne uređaje i veštačku inteligenciju.
Uzevši sve to u obzir, potencijal i mogućnosti upotrebe digitalnih tehnologija su bukvalno beskrajne.
Ne znam da li ćemo doživeti, ali za neko vreme, advokati će ostati bez posla jer će online sistemi davati pravne savete sa 90% tačnosti u roku od nekoliko sekundi (tačnost sadašnjih pravnika je samo 70%); automobili će postati autonomni te nećemo imati vozačke dozvole niti gubiti vreme na vožnju, parkiranje i slično, a broj automobilskih nesreća će se drastično smanjiti; električna energija će postati neverovatno jeftina, a voda i okolina čiste; medicinska industrija će se drastično promeniti jer će postojati uređaji koji će dijagnostifikovati svaku moguću bolest, neke i pre nego što se dogode; štampaćemo odeću i obuću na 3D štampačima u svojim domovima; posedovaćemo aplikacije uz pomoć kojih ćemo moći da identifikujemo da li neko govori istinu; prosečni životni vek će u relativno bliskoj budućnosti premašiti sto godina, a vrhunsko obrazovanje će biti dostupno svima.
Sve ovo ukoliko uspemo da ne upropastimo planetu i učinimo je mestom nepodnošljivim za život; ukoliko veštačka inteligencija koju razvijemo ne odluči da se okrene protiv nas; ukoliko ne odlučimo da upotrebimo sofisticirana oružja i atomsko naoružanje u globalnom sukobu; ukoliko ne pronađemo način da ne prenaselimo planetu.
Digitalna tehnologija omogućava verovatno najveći tehnološki iskorak u istoriji čovečanstva. Posledično, inovacije se dešavaju nezamislivom brzinom zbog kojih ne samo da ih je teško kontrolisati, već ih je teško i ispratiti.
Na svakom od nas je da odlučimo da li ćemo i na koji način koristiti ovu tehnologiju.
Svakako, sloboda izbora će i u budućnosti ostati ono što nas definiše kao ljudsku vrstu.
