Izložba Vladana Srdića u Beogradu je trebala biti praznik za svakoga ko se bavi grafičkim dizajnom i ilustracijom. Ali srpska prijestonica to nije prepoznala

This article is also available in: English

Piše: Ekrem Dupanović, fotografije: Aleksandar Damjanović i Veselin Milunović

U četvrtak uveče, u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti, otvorena je retrospektivna izložba grafičkog dizajnera i ilustratora Vladana Srdića. Umjetnik se privremeno vratio u svoj rodni Beograd da bi pokazao najbolje od svog dizajna u proteklih 20 godina. Vladan je zaista imao šta pokazati, a Beograd videti. Valjda i izložba zato nosi naziv “Ti si ono što vidiš”.

Izložba će oduševiti svakog ljubitelja vrhunskog dizajna, dizajna nastalog na detaljnom promišljanju svakog detalja i poruke koju treba da prenese onome ko ga promatra. Kompletan utisak izložbe odaje Vladanov vrhunski profesionalizam. Dobro baratanje prostorom, preglednost, logično poredani radovi nastali u različitim periodima, vrhunski odštampani materijali. Kao šlag na tortu dolazi katalog, knjiga izuzetnog dizajnerskog i produkcijskog kvaliteta. Sve je u četvrtak uveče bilo spremno za veliki događaj. Nedostajali su samo posjetioci. Kreativna scena Beograda je ovog puta zakazala. Posebno kreativci iz beogradskih agencija koji, siguran sam, nemaju baš tako često priliku da vide ovakvu izložbu iz svog esnafa. Iako je bila dobro medijski najavljena, razmaženi dizajneri, ilustratori i ostali pripadnici struke, nisu našli za potrebno da dođu, pogledaju najbolje iz dvadeset godina rada jednog od najvećih beogradskih dizajnera na privremenom radu u Sloveniji. Sreo sam dobrog čovjeka Jugoslava Vlahovića, Lazara Džamića koji je i otvorio izložbu, Vladu Čeha, prof. Musića, Janju Božič Marovt iz Mediane i Slobodana Cobu Jovanovića. To je bilo to. Jedino pravdam izostanak Slavimira Stojanovića koji je bio u Firenci. Svi ostali su dobili debele minuse i teško da će me uskoro moći uvjeriti kako se ozbiljno bave grafičkim dizajnom.

Zamolio sam nekolicinu njih da mi pošalju svoje utiske o izložbi. Javili su se Lazar, Čeh i Janja. Iz kataloga izložbe izvukao sam još tekstove Davora Brukete i Slavimira Stojanovića u nastojanju da što približnije steknete utisak o veličini umjetnika i događaja kojeg je beogradska scena propustila da uveliča. A zaslužio je.

Lazar Džamić: Uporno pokazivanje besprekorno manikiranim prstom na skoro ispražnjenu ambalažu naše civilizacije

Vladanova potreba za stabilnošću, ličnom i civilizacijskom, ne ostavlja ništa slučaju: grabi svaku perceptivnu šansu da ulovi oko i um posmatrača da bi isporučio svoju poentu. Njegovi radovi poseduju tu dragocenu dualnost intelektualnog i vizuelnog, igre i mukotrpnog profesionalnog procesa, kreativnosti i zanatskog majstorstva. Kao i on, njegovi radovi su snažni, iznenađujući paradoksi koji mire dušu i zanat i na taj način plaze jezik i inventivnoj plitkosti filistinske, i zanatskoj traljavosti autoritarne estetike.

Vladan zasluženo slavi jubilarnih 20 godina, po njegovim samim rečima “kontrolisanih slučajnosti” i upornog pokazivanja besprekorno manikiranim prstom na skoro ispražnjenu ambalažu naše civilizacije.

Vladimir Čeh: Oni koje nisam video na izložbi „Ti si ono što vidiš“

Muzeju primenjene umetnosti (MPU) u Beogradu pre neko veče nije moglo da se priđe u vreme kada je otvarana izložba Vladana Srdića Ti si ono što vidiš. Ne zbog toga što je bilo toliko sveta, nego zbog činjenice da je neka filmska ekipa parkirala isped muzeja dva povelika kamiona, a parkirane automobile „uvezala“ trakom na kojoj je verovatno pisalo „ne prolazi“… Nažalost, nisu snimali otvaranje, već neku scenu u obližnjoj Knez Mihajlovoj.

Bio je to lep doživljaj: video sam svoje stare prijatelje iz Sarajeva, sreo sam dragu osobu iz Ljubljane, upoznao jednog Makedonca i jednu Slovenku. Od domaćih, bila je tu meni draga ekipa zaposlenih u MPU i još, na prste jedne ruke da ih nabrojim, nekoliko ljudi iz profesije „komunikacije“ koje dobro znam i za koje mi je isto tako bilo milo da ih vidim tu gde sam ih video.

Izložba je događaj vredan pažnje profesije kojom se bavio toliki broj godina. Ne slažu se, izgleda, sa mnom oni koje sam mislio da ću videti, a nisam. Ne zbog toga što ja ne vidim dobro, nego zbog toga što jedan deo njih ne vidi – da je potrebno poštovati autore i promovisati profesiju, da je važno što MPU prati ono što radimo i da Vladan Srdić zaslužuje njihovu pažnju onim što je do sada uradio.

Izgleda da nije tačna ona misao „da bi uspeo u Beogradu, moraš prvo uspeti negde u inostranstvu.“

Ili Slovenija nije inostranstvo?

Radovalo bi me kad bi ovo drugo bilo tačno.

Toliko o otvaranju. O izložbi, nekom drugom prilikom. Jer, ona je  još jedan argument u prilog mom stavu da je profesija kojom sam se bavio „umetnost ubeđivanja“ onda kada se njome – bave umetnici.

Davor Bruketa: Vladan je danas, kao i prije dvadeset godina, duboko svjestan kulturnog, socijalnog i tehnološkog konteksta u kojem nastaju njegovi projekti

Dizajneri su kao i pop-zviejzde, lako pokvarljiva „roba“ – loše stare i nerijetko se u srednjim godinama počnu baviti nečim drugim. Vladan je rijetka iznimka.

Danas, kao i prije dvadeset godina, duboko je svjestan kulturnog, socijalnog i tehnološkog konteksta u kojem nastaju njegovi projekti – dosledno posvećen suvremenosti, napretku i kreativnoj odličnosti.

Takva predanost, u kombinaciji sa slojevima iskustva, daje rezultate imune na plitke intrerpretacije „modnih“ trendova i koroziju vremena.

Slavimir Stojanović: Mladi od Vladana mogu naučiti kako se jedan dečko iz Beograda sam, svojim talentom i upornošću, može popeti na sam vrh

Devedesetih godina u Beogradu, kreativna oaza oko koje su svi željni bekstva od surove realnosti gravitirali, bila je Hilendarska 14. Na stotine mladih i talentovanih ljudi kucalo je na vrata na toj adresi, gde se nalazilo regionalno sedište advertising agencije Saatchi&Saatchi. Ubitačna kombinacija bajki i lovačkih priča koje su kružile regionom o životu i radu u toj agenciji kao da je omađijala čitavu jednu generaciju, koja je simbol životnog uspeha videla u ulaženju u svet tada glamuroznog i novog advertisinga.

Hilendarska 14 bila je generator nestvarno fantastičnih priča o festivalskim uspjesima agencije u inostranstvu, najvećim i najboljim žurkama, o kreativnim legendama skupljenim na jednom mestu u pokušaju da se stvori alternativna realnost u kojoj važe pravila talenta, znanja,  svakodnevnog napornog rada i truda.  Svako ko je želeo da uđe, postane i ostane deo te legende, morao je da prođe kroz rigoroznu seriju testiranja, od talenta do socijalne inteligencije, bez koje, u tako izazovnoj sredini, nije bilo dugoročnog opstanka. Jedan od onih retkih, talentovanih i upornih koji su na izazove Hilendarske 14 uspešno odgovorili bio je i Vladan Srdić.

Sa fanatičnom predanošću i beskompromisnom upornošću izborio je svoje mesto u legendi kreativnog Beograda devedestih. U tom procesu, koji mnoge slomi, Vladan je savladao važnu životnu lekciju, i u istom maniru, sa nesmanjenom žestinom i upornošću, nastavio da se probija kroz gustu  šumu kreativnog bitisanja u nastavku karijere u Sloveniji.

Zahvaljujući svojoj velikoj predanosti da postavi sebe, svoj rad i svoju struku na mapu društvene svakodnevnice, Vladan je zaslužio posebno mesto na regionalnoj i svetskoj sceni grafičkog dizajna, postajući na taj način uzor mladim generacijama koje od njega mogu naučiti kako se jedan dečko iz Beograda sam, svojim talentom i upornošću, može popeti na sam vrh.

Janja Božič Marolt: Jako mi je drago da sam bila na otvaranju izložbe i da sam upoznala ovog vrhunskog umjetnika

Nisam došla u Beograd da bih prisustvovala otvaranju retrospektivne izložbe Vladana Srdića, ali mi je jako drago da su se termini poklopili, da sam bila na otvaranju izložbe i da sam upoznala ovog vrhunskog umjetnika. Naravno, iz slovenskih medija sam i ranije znala neke stvari o Vladanu, ali izložba je pokazala sav raskoš njegovog dizajnerskog i umjetničkog talenta. Kao i svaki njegov projekt, i izložba je vrlo ozbiljno urađena sa puno šarma. Voljela bih je uskoro vidjeti i u Ljubljani.