Razgovaraju: Jana Savić Rastovac i Vladimir Ćosić, kreativni direktori agencije McCann Beograd
Jana Rastovac i Vladimir Ćosić, kreativni direktori agencije McCann Beograd, bili su nedavno u Parizu gdje su učestvovali na sastanku kreativnih direktora McCann agencija iz cijele Evrope. Na povratku iz Pariza sumirali su utiske i pretočili ih u razgovor za MM portal.
Jana: Ovo nije prvi sastanak te vrste, ali se čini da je bio jedan od najboljih po količini dobre energije i kvalitetnih ideja. Svaki od ofisa je prezentovao svoje najbolje projekte, koji su kroz diskusiju i sugestije dobijali bolje i kvalitetnije oblike. Kreativnost je u fokusu McCann agencija, a mi vam donosimo naše impresije.
Vlado, da li se slažeš da je Pariz uvek dobra ideja?
Vlado: Da, osim u tri slučaja: kada je u pitanju taj isti status na Fejsbuku jer je najgori kliše koji postoji; kada koristiš pariski taksi; i kada ideš u Pariz da radiš.
Slabo sam šta video od Pariza ovog puta. Da nije bilo ovih tvojih drugara koji su nas vodili na „kul” mesta, mogao bih bez problema da kažem da smo išli na poslovno putovanje u hotel.
Jel tebi bila treća sreća?
Jana: Pariz iz trećeg puta je pružio sledeće utiske: videla sam kapiju Rolan Garosa, Ajfelov toranj noću iz autobusa, malo sam i virila kroz prozor pariskih stanova, a tamo, ljudi kao ljudi, večeraju, ništa posebno, samo na francuskom. Konobari i konobarice restorana na vrhu Bobura su top modeli, ali patka koju smo imali za ručak u hotelu je bila žilava. Moj treći boravak u Parizu je prošao uz misao: “Da, danas radim u Parizu”.
Šta misliš o nordijskoj kreativnosti?
Vlado: Do pre odlaska u Pariz, mislio sam da je u pitanju ili mit ili Ikea. Kolege iz Osla su me potpuno razuverile svojim radovima. Videli smo tri ili četiri kampanje koje su iz onog foldera “ljubomoran sam što se mi nismo toga setili”. Odlične ideje i odlične kampanje, pristojne, inteligentne, integrisane, bez bespotrebnih egzibicija i neopravdanih provokacija, skromne u nastajanju, sa snažnim insajtima i izvrsnim, stvarnim rezultatima. Pored njih, meni su najdraže bile ideje iz Britanije i Španije.
Šta je bliže tvom senzibilitetu, španska vrela krv ili nordijski šmekerizam?
Jana: Španska krv. Ima nešto u južnjačkom poimanju života, temama koje nas opsedaju, pa samim tim i načinu na koji oblikujemo svet. U komunikaciji je izgleda najvažnije ono što devojke iz španskog McCann-a nepogrešivo dobro rade. Definišu pravi problem u životu ljudi, stave brend u službu rešenja tog pravog problema, a onda ispričaju priču tako da rasplaču salu od 35 ljudi.
Šta su imali najbolji kejsovi?
Vlado: Emociju. Čistu i neiskvarenu emociju. “Samo” to.
Za sve kampanje koje na silu pokušavaju da budu pametne, inovativne, ironične, srceparujuće itd., odmah se “provali” (po količini zevanja u prostoriji). Zbog toga je od preko 200 radova koje smo gledali samo 15 izdvojeno kao potencijal za festivale. I stvarno su, bez ikakve sumnje, izdvojene ubedljivo najbolje ideje. Naravoučenije: mnogočlani žiri je mnogo teško, ako je uopšte moguće, prevariti. U suprotnom, moraš da budeš majstor manipulacije. Isto pitanje iz tvog ugla.
Jana: Najbolji kejsovi imali su inovativne i hrabre teme, jednostavna kreativna rešenja bazirana na tehnologiji, aktivizmu, akciji velikih brendova koja nije jednostrane prirode. Najbolji kejsovi prezentovali su zapravo usluge, kao odgovor na potrebu, a ne poruke.
Gde smo mi u odnosu na druge?
Vlado: Misliš generalno ili po idejama u odnosu na druge McCann-ove? Da ne preteram, mislim da smo solidni. Nikada nismo besmisleni i nikada nijedna naša ideja nije ostavila ljude u prostoriji ravnodušnima. Čak i kada nas ubeđuju da ne valja. I tada je pitanje mentalitetskog pogleda na stvar. I ovog puta, ušli smo u top 15 evropskih radova, što je za mene lično velika stvar. Pošto su u pitanju ideje koje će u budućnosti videti i širi auditorijum, meni lično je baš teško da dočekam taj trenutak, pa da vidimo koliko je ovaj internacionalni žiri bio u pravu.
Čikam te da zagolicaš maštu čitalaca, a da im ne otkriješ koje ideje su u pitanju.
Jana: Mi smo naravno najbolji i najpametniji i među najmanjima. Neke od predstavljenih ideja angažovaće brendove na rešavanju velikih pitanja modernog sveta, neke će put od A do B učiniti kraćim, neke će menjati ikoničke dizajne, neke će svakako propasti. Ali će prvo pokušati da budu žive, što je već pobeda po sebi.
Da li možemo da govorimo o novim tendencijama?
Vlado: Ne. U eklektičnom i svaštarskom društvu i profesiji kojom se bavimo, mislim da je to odavno postalo besmisleno. Čini mi se da je stvar puke koincidencije što je jedne godine nagrađeno više kampanja koje se bave pravima žena ili što je najviše nagrada pokupila animacija sa super melodijom. Vezano i nevezano za sastanak, primećujem jednu drugu stvar: da mene lično sve više raduju i uzbuđuju “old school” kampanje koje imaju sjajne, duboko emotivne i istinite priče koje me se tiču na jednom jednostavnom i dubokom ljudskom nivou. To nema apsolutno nikakve veze sa medijima koji su korišćeni, inovativnošću, vrstama ciljeva ili klijenata i slično. To su naprosto dobre ideje pretočene u izvrsne priče koje saopštavaju nešto važno.
Daj i ti neki zaključak, jer je vreme da naručimo ručak.
Jana: Zaključujem da je svaki susret kreativne prirode razmena ideja, diskusija iz drugačijeg kulturološkog konteksta, nešto što ne treba da ostane na nivou incidenta ili međunarodnog susreta. Naprotiv, predlažem da susreti sa različitim, a sličnim, postanu deo radne rutine. Hajde da umetnike, tech ekipu i inovatore pozovemo u agencije i razgovaramo o svetu u kome živimo.
