Piše: Zoran Avramović
Gravitaciona sila novca klatno je pomerila ka Bliskom istoku. FIFA Svetski kup u Kataru definitivno je doveo do jednog sasvim novog geografskog pojma. Bliski Zapad! Stvar je dakle samo u tački gledišta, očišćenoj od pustinjske prašine starih uverenja i sumnji.
Završna scena kad je katarski emir Tamim bin Hamad Al Tani na pobedničkom postolju ogrnuo bištom Lionela Mesija, kod mnogih je refleksno podigla prst na čelo. Krenula su pitanja o dimenzijama tog crnog plašta sa zlatnim vezom i na čija će sve leđa on pasti?
Da ne bih ostavio nikakvu dilemu. Kako se svet ove kasne jeseni samo prevario pa i ogrešio. Ogromna većina je mislila da će Svetski kup u Kataru biti klasičan primer nesporazuma modernog i tradicionalnog, očekujući da Fudbal u plićaku Persijkog zaliva naleti na stene nerazumevanja drugačijih kultura, stremljenja i navika. Ali, šta se dogodilo: Katar je na impresivan način organizovao Mondijal tako da niko ne odmahuje rukom na mogućnost da se na istoj lokaciji održe Letnje olimpijske igre. I to na zimu. Jeste, to je mala laksička zavrzlama, sve ostalo je kristalno jasno. Nakon Pariza 2024, Los Anđelesa 2028, Brizbejna 2032. planeta bi stvarno mogla da se zavrti u olimpijskim krugovima 2036. u Dohi i okolini.
Tamo gde živi luksuz i gde se budućnost modelira prema sopstvenim željama, idejama (s)kupljenim na svetskim univerzitetima i finansijskim centrima – kalendar je običan list papira. Stefani Frapar sudila je meč Nemačka –-Kostarika na stadionu Al Bajt. Žena na centru u Dohi, na arapskoj obali Persijskog zaliva. Lakše od toga bilo je utrošiti 220 milijardi dolara na izgradnju neophodne infrastrukture, na nove stadione sa rashladnim sistemom i ventilatorima ispod sedišta, novi metro, skoro 1000 kilometara puteva, novi grad na severnom obodu Dohe. Lakši deo posla predstavljaće zamena godišnjih doba, samo da Međunarodni olimpijski komitet (MOK) da zeleno svetlo.
U Zaliv su došli fudbal, tenis, Formula 1, rukomet, golf, najavljuje se i košarkaška Evroliga… Taj spisak ima kraj u onoj meri koliko i bušotine nafte i zemnog gasa u ovom delu sveta. Zemlje Zaliva – Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Oman, Kuvajt i Bahrein – da podsetim, najveći su izvoznici energenata na svetu. Osvajanje planete je ništa drugo nego tekuće pitanje pod tačkom razno.
Šta će u novoj situaciji da učini onaj što se izborio za status ekskluzivnog zbornog mesta igre, strasti i novca. O evropskom fudbalu je naravno reč. Nema razloga za strah, ima za promenu optike. Neko davno zapisa nestrpljenje je isteralo ljude iz raja. Liga šampiona je najgledaniji sportski proizvod. Stari kontinent ima dakle šta ne samo da čuva, brani, nego i da razvija. Evropsko prvenstvo je takođe događaj koji ulazi u centar zanimanja cele planete. E, sad zamislite da Euro tamo neke (ne daleke) godine zajednički organizuju Bahrein i Oman. Bilo bi to finansijski isplativo, ali kako se onda vratiti kući i pogledati navijače u oči. Evropski fudbal mora da zadrži svoj identitet, uprkos svim uticajima i ogromnim izazovima. Bliski istok je nikad bliži, praktično na tvojim vratima.A sa druge strane, čekić amerikanizacije evropskog sporta, vlasnički i takmičarski, visi nad glavom. UEFA treba da prepozna imanentni kapitalistički duh koji ne priznaje kompromise u nastojanju da unese nove tržišne navike u sve sfere života, ne ostavljajaći po strani tako dobru promotivnu i profitabilnu platformu kao što je fudbal. Teško je biti ostrvo u ovakvom moru!
