Pitao: Ekrem Dupanović
MM: Večeras si treći put u Bihaću. Šta te toliko privlači u ovaj grad, ili si i ti migrant?
Slavimir Stojanović: U Bihać dolazim kao da se vraćam kući. Za to su krivi Nino Kasupović, Bihaćka Kreativna Republika i istorija našeg podneblja. Gde god osetim bar česticu ljudske dobrote, ljubavi i tolerancije na prostorima bivše Jugoslavije, ja se tu vraćam kao magnetom privučen i ponovo proživljavam najsvetlije trenutke svog detinjstva okupanog zajedništvom, otvorenošću i pripadanjem nečamu većem.
MM: Evo ja ću danas kontaktirati svu moju dosta veliku familiju i širok krug prijatelja u Bihaću da dođu večeras u 20 sati u Gradsku galeriju. Šta da im kažem, kako da ih pozovem?
Slavimir Stojanović: Kaži im da dođu da se nasmeju, a možda i zaplaču, jer se i moje i Goranove lične i kreativne emocije kreću po tim amplitudama. Tamo gde je srce nemirno, gde duša troši sopstveni kerozin, gde je tlo po kome hodamo nestabilno, jer samo na takvoj površini raste neviđeno.
MM: Zašto baš sa Goranom Stojičićem u tandemu večeras?
Slavimir Stojanović: Goran je jedan od glavnooptuženih za moju spisateljsku avanturu. Čitajući njegove kratke priče na Facebooku osetio sam kao da sam ih ja napisao. Uz to me pozvao i da ih posle ilustrujem i dizajniram omote za njegove knjige. Ustvari, ja sam se naslonio na Goranov talenat i nešto od toga se neminovno zalepilo. Baš kao kada radim plakate za Šekspira. Lično!
