Piše: Zoran Avramović
Da li će klub koji se duže od veka ponosio time što je u vlasništvu svojih navijača postati jedan od modela korporativno – kapitalističkog modela fudbala?
Predsednik Florentino Perez pre je nekoliko dana otkrio plan o promeni u Realu i prvi put u istoriji kluba najavio dovođenje eksternih investitora. Plan je da akcionari zbirno ulažu do 5% vrednosti kluba, koja je sada procenjena na 6,5 milijardi dolara.
Jedan organizacioni deo Reala obuhvatao bi fudbalski pogon, dok bi drugi nosio komercijalnu legitimaciju, te upravljao poslovnim aktivnostima, supermodernim stadionom, televizijskim pravima, sponzorstvima i sl. Taj komercijalni sektor bio bi ponuđen privatnim ulagačima. To je nešto slično rešenju iz Bavarske. Osnovana je ćerka firma FC Bayern Munchen AG, gde je AG Aktiengesellschaft, odnosno akcionarsko društvo. S tim što treba naglasiti da je ovde, uostalom kao i većini bundesligaša izuzev Bajera Leverkuzen i Volfsburga od 1999. prisutan “Regel 50+1”, pravilo po kome navijači imaju taj (jedan) odlučujući glas više.
Od svog osnivanja, 6. marta 1902 (tada kao Madrid FC), Real je bio u vlasništvu sociosa, odnosno svojih članova. Sada je taj broj 98.272, čijih dve hiljade predstavnika glasa na skupštini kluba.
Epizoda sa odškrinutim vratima za spoljne investitore na “dvoru” svetskog fudbala, kluba koji je sa 15 pehara rekorder po broju osvajanja Kupa evropskih šampiona i UEFA Lige šampiona, mogla bi da nosi naziv: “Bumerang leti, leti…”. Real je osvajao trofeje i nikad nije pitao za cenu. Madriđani su bili revnosni dizači lestvica najvećih transfera u istoriji. Prvi su probili zvučni zid 2013. dovođenjem Gereta Bejla iz Totenhema (101 milion evra). A koliko je tek uloženo u izdanja Galaktikosi 1 i 2, gotovo je nemoguće izračunati. Tada je u imperijalističkom nagonu da se fudbalski pokori planeta praktično sve najbolje i najskuplje dovedeno u orbitu nad Bernabeuom. To je bilo nadRealno! Stvarni interes globalnog fudbala potpuno je zanemaren. Šampanjac “kraljeva” bio je startni pucanj trke koja je dovela do drastičnog cepanja fudbalskog tkiva Evrope po ekonomskom šavu. Duh iz boce izašao je baš u Madridu!
Zašto sada Real, po cenu menjanja imidža kluba čiji je mehanizam vlasničke strukture baziran na socios modelu, otvara kanale za akcionare i njihov novac. Menadžment Reala sa zebnjom gleda preko La manša. Nakon basnoslovnih ugovora o prodaji televizijskih prava i posledično tome invazije prvenstveno američkih tajkuna vođenih profitom, te arapskih investitora vrlo često zastupnika državnih projekata sa ciljem stvaranja drugačije slike u svetu o njihovoj zemlji – Premijer liga Engleske postala je ono što je u dugim vremenskim etapama bio Real Madrid. E sad, “kralj” je izgubio monopol i supremaciju na tržištu.
Za Florentina Pereza socios model predstavlja tegove sa kojima treba da ulazi u trku sa preplaćenim Ostrvljanima. U najmanju ruku čudno je da niko ozbiljnije ne poradi na tome da se izdvajanja za transfere i plate fudbalera svedu u podnošljive i održive okvire. A to bi zahtevalo i bezrezervno zastupanje stava da navijači nisu samo gledaoci koji kupuju ulaznice, klupske zastave, šalove i plaćaju tu svoju ljubav i strast, nego su i aktivni članovi koji se pitaju i odlučuju o važnim egzistencijalnim pitanjima za klub. Varijacije nisu isključene. Ne postoji unificirano rešenje za tako živu i dinamičnu oblast kao što je fudbal, počev od istorije, tradicije i socio-ekonomskog ambijenta pa nadalje.
