This article is also available in: English
Piše: Ivan Stanković
Imam utisak da svi mi, iz bivših republika bivše nam domovine, živimo u nekoj klimi pesimizma gde smo manje više očajni i smatramo da je situacija toliko loša da ne vredi ništa pokušavati, nego napustiti ove usrane krajeve i otići negde, gde je pravi život, gdje sunce vječno sja.
Ljudi su se navikli da gledaju u tuđe kuće, tuđe tanjire i krevete, kukajući kako nema perspektive, kako je sve izgubljeno, kako je život tamo negde drugo.
Istovremeno, ništa ne čineći da se nešto dobro i pozitivno stvarno i desi.
Ja verujem da je život samo jedan i da je tamo gde si ti, i baš u tom trenutku. Nema tvog života na nekom drugom mestu je surova činjenica. Zato moraš da ga živiš u svakom trentuku, jer, dok se okreneš, proći će i ostaćeš prazan i prikraćen. Pre četrdesetak godina, legendarni Indexi su pevali: Samo jedan život imaš i ludo ga bacaš… Nije loše ponekad se podsetiti starih, dobrih pesama.
Takva klima pesimizma ne dozvoljava pozitivno mišljenje, kada neko uzdigne glavu iznad proseka, svi se ujedine da ga povuku dole i da dokažu da su u pravu: stvarno nema nade.
Ali, postoje ljudi koji se bore protiv toga, koji se ne daju, koji i u najtežim situacijama veruju da ima nade, da će tu šansu iskoristiti jedino ako se potrude i rade, i doprinesu nečem dobrom i pozitivnom. To su ljudi koje bi, da ih nema trebalo izmisliti i koji doprinose da se stvari kreću napred i da pesimizam i depresija ne pobede.
Ovaj vikend sam razmišljao o tome i odlučio da ovde navedem tri takva primera. Sticajem okolnosti, sva tri su iz Bosne i Hercegovine, zemlje u kojoj većina studenata ne vidi nikakvu perspektivu i ima jedinu želju da pobegne u neku Kanadu ili Norvešku. Zemlje, u kojoj su opstanak i preživljavanje u reklamnoj industriji čin najvećeg junaštva, ’tamnom vilajetu’ za mnoge, ’zemlji u kojoj živim i koju volim’ za retke.
Najmlađi je Nermin Nino Kasupović, čovek koji stoji iza Kreativne republike. Ove godine sam bio prvi put pozvan kao predavač i to je, ujedno, bio prvi put da sam uopšte bio u Bihaću. Ne znam čime sam više bio oduševljen – da li prekrasnom prirodom, da li samim događajem, da li količinom entuzijazma i optimizma koji je Nino konstantno isijavao, da li publikom koja je bila prisutna i slušala predavanja sa istinskim zanimanjem. Koliko je teško napraviti takav jedan događaj, mogu samo da pretpostavim. Bihać baš i nije centar sveta, Bosna nije država sa jakom i stabilnom privredom koja bi podržavala skupljanje nekih tamo kreativaca, Nino nije neko jako ime koje bi svojim brendom moglo da privuče sponzore. Ali, glede i unatoč, on uspeva već nekoliko godina da napravi događaj koji izaziva pozitivne emocije kod svih učesnika i publike, skuplja ekipu koja je totalni incident u tom kraju i radi nešto izuzetno dobro. I za struku, i za svoju Domovinu, i za svoj Grad. To radi jer veruje da ništa nije nemoguće, da je pravljenje šansi u životu pod našom, a ne pod svevišnjom ili nečijom drugom ingerencijom.
Unosi svetlo kreativnosti u tamno nebo pesimizma. I zato ga moramo podržati!
Druga osoba je najstariji čovek zahvaljujući kojem ovo čitamo, saznajemo šta se dešava u struci i koji je uspeo, opet u Bosni, da napravi najrelevatniji i najuticajniji medij u našoj struci. Naravno, to je moj dragi višedecenijski prijatelj Ekrem Dupanović, koji, poput Don Kihota juriša na vetrenjače indolentnosti, nezainteresovanosti, nespremnosti za angažovanje i neshvaćenosti potreba za portalom Media Marketing. Ekrem je u svojoj karijeri imao dosta padova, ali je uvek nalazio snagu da se ponovo digne i krene napred. Ovu priču sa MM je započeo kada je većina njegovih vršnjaka razmišljala kako da provodi svoje penzionerske dane. Ostao je uporan, bez obzira na teškoće (prvenstveno finansijske), zarekavši se da od MM-a napravi najuticajniji portal u regiji. Bez obzira na lenjost kolega da mu dostavljaju informacije, nespremnost da ga finansijski podrže, nedostatak institucionalne podrške od svoje države…. Opet, glede i unatoč, zahvaljujući Ekremu mi komuniciramo.
Uneo je svetlo komunikacija u tamno nebo nepoznavanja i ignoracije. I zato ga moramo podržati!
Treći primer je otvaranje Mixera u Sarajevu i par koji stoji iza toga, Maja i Ivan Lalić. Tužno je što Beograd nije prepoznao njihov ogroman uticaj na kulturu, percepciju, kreativnu klimu, pa i na turističku ponudu glavnog grada i što su manje-više morali da ga napuste. To je loše za Beograd. Ali je sjajno za Sarajevo koje je dobilo nešto što apsolutno zaslužuje. Kada se završila njihova sjajna epizoda Beograd, nisu kukali, nego su krenuli dalje. Nije bilo destruktivnog, nego samo konstruktivnog razmišljanja. I kao posledica toga je napravljena jedna nova vrednost, koja svima nama, pokazuje da je nemoguće samo reč u rečniku budala, kao što je rekao Napoleon. I oni su, glede i unatoč, uprkos činjenici da su iz jednog Beograda došli u Sarajevo koje nema neku značajnu institucionalnu podršku kulturi, i napravili nešto što će, siguran sam, znam ljude i direktora, postati jedno od kultnih mesta grada.
Uneli su svetlo optimizma u tamno nebo ’ne može’. I zato ih moramo podržati!
Kreativne industrije, kojima ova tri primera pripadaju, stvaraju većinu društvenog proizvoda u Londonu. Njihova vrhovništva su svesna toga i zato ih podržavaju. Jer su značajna za inidž Londona, a i dosta para se generiše.
Da li će neko u Bosni i Hercegovini prepoznati značaj i potencijal ova tri primera?
Čisto sumnjam, većina naših političara, u svim zemljama bivše Juge, imaju upadljivi talenat da ovakve potencijale ignorišu, sapliću i opstruiraju. Ali, oni uspevaju, gleda i unatoč tome.
A šta mi možemo da uradimo?
Razmislite o tome.
I, na kraju, Just do it! Pomozite im. Zaslužili su.
