This article is also available in: English
Poštovani Ekreme,
Pošto je u pitanju javni diskurs, u kome nedostaje moja reč, kao glavnog i odgovornog urednika MH projekta Sarajevo, dozovilte mi da dam svoje viđenje razloga zatvaranja našeg projekta u Sarajevu. Mislim da to dugujemo pre svega Sarajlijama i našoj divnoj publici. Mislim da je to javni interes. U medijima, pa i vašem cenjenom blogu, pojavilo se nekoliko špekulacija koje jednostavno nisu tačne, a još manje su ozbiljne. Nisam bio u stanju da to učinim ranije jer sam veoma teško podneo kraj jednog predivnog sna u koji sam uložio prethodnu godinu dana života i rada. Zbog ekstremno visokog krvnog pritiska na ivici infarkta, po savetu doktora, bio sam isključen iz svake komunikacije tokom novogodišnjih praznika.
Dakle…
MH u Sarajevu je, na žalost, zatvoren iz dva razloga. Nedostatka novca od samog otvaranja i nedostatka vremena za pravilnu pripremu i razvoj projekta. Zapravo, postoji i treći razlog. U MH Sarajevo je sa naše strane uneseno previše emocija. Priznajemo, mi smo i dalje veliki Jugosloveni i jako smo bili srećni da napravimo jedan integrativni, kulturni projekat u voljenom Sarajevu. A kada emocije nadvladaju razum, obično ispadne ovako. U tom smislu, molim vas da me ne svađate sa Sarajevom i Sarajlijama. Mi nismo imali nikakav problem u Sarajevu, dočekani smo sjajno, publika je dolazila u Mikser i kada je bilo hladno, i kada je prokišnjavalo. Niti sam ja ikada, bilo gde, rekao suprotno. Moja žal za Mikserom je time još veća. Imali smo predivan objekat i predivnu publiku. Verujem da ćete se složiti – da je bilo i predivnih sadržaja. Od koncerta dečije filharmonije na otvaranju, preko raznih marketa, izložbi, koncerata, debata. Skoro svaki dan se nešto dešavalo u Mikseru i publika je to cenila i dolazila.
Ali troškovi su bili neumoljivi. U projekat smo ušli sa velikim dugom za građevinske radove. Par donatora, od kojih je jedan bio krucijalni, otkazalo je finansiranje projekta u poslednji čas. Nismo mogli otkazati zakazano otvaranje, već smo krenuli da tokom rada pronađemo dodatno finansiranje. Paralelno smo upošljavali ljude, razvijali produkciju, marketing. Onda nas je u oktobru dočekala hladnoća. Naš sistem grejanja nije bio adekvatan za taj preveliki, loše izolovan industrijski prostor. Kako to već ide u lošem domino efektu, ubrzo smo shvatili da nam je i zvučna izolacija loša. Zapravo, već drugog dana rada MH, na koncertu Damira Urbana, došla je policija da gasi muziku. S obzirom da je objekat dislociran, u industrijskoj zoni, nismo razumeli gde je problem. Ali ubrzo shvatamo da buka izlazi kroz krov, kroz krhke lanterne ka višim spratovima okolnih solitera. Opravdane primedbe stanara su mi, kao vaspitanom čoveku, najteže padale.
Dodatne investicije u zvučnu izolaciju, dodatno grejanje i razne druge potrepštine, koje ovako veliki objekat zahteva, dodatno su otežale ionako tešku situaciju. Obraćao sam se na puno adresa za pomoć. To nije moglo preko noći. Zahtevalo je vreme koje mi nismo imali. Tražio sam partnere koji bi ušli u ugostiteljski deo. Nije bilo spremnosti za tako veliki i zahtevan projekat sa velikim troškovima. Trudili smo se da poboljšamo poslovni model, koji je nakon teških oktobra i novembra, kada smo gubili novac ponajviše zbog hladnoće, najzad ušao u pozitivni momentum u decembru. Doduše tanki, ali je davao kakvu-takvu nadu. I uposlenicima u MH je trebalo da se uigraju, postajali su sve bolji i bolji.
Ali dug je postao pretežak za dalji razvoj. Trebalo ga je servisirati. MH, ni ja lično, više nismo imali snage. Projekat je bio neodrživ, a ja prokleto sam u toj preteškoj borbi. Duboko žalim što u posao nismo ušli racionalnije, bez megalomanije. Na primer, da smo za početak osvojili samo prvu halu, pa kasnije možda drugu, MH bi zasigurno bio otvoren za publiku i sada, i ko zna još koliko. Uostalom, MH Beograd, koji je pet i po godina radio u dosta većem gradu, je gotovo duplo manji od MH Sarajevo. Ali lepota celog objekta nas je, očigledno, fatalno zavela.
Dakle, isključivi krivac za zatvaranje Miksera je moja loša poslovna procena koja je bila preambiciozna, u odnosu na finansijske okolnosti u Sarajevu. Ali i vreme za valjanu pripremu koje nismo imali. MH je, zapravo, jedan veliki taksimetar, gde – ako ne radite, troškovi samo rastu. Razna obećanja koja smo dobijali, a nisu se obistinila, opet padaju na naš teret. Zašto smo verovali? Verovatno zbog prevelikog, gotovo euforičnog stanja u kome smo se nalazili gradeći ovu priču svim srcem i bez ikakve zadrške, godinu dana. Ni sam ne znam koliko sam hiljada kilometara prešao na relaciji Beograd-Sarajevo u proteklih godinu dana. Verovatno na desetine hiljada čime sam se kandidovao u veoma ozbiljnog promotera izgradnje autoputa Beograd-Sarajevo.
Svi uposlenici Miksera su znali za tešku situaciju u kojoj smo se nalazili od početka. Nijednu platu za svoj danonoćni rad nisam podigao. Novu godinu sam dočekao u stanju velike tuge, sa svojom decom u Beogradu, pokušavajući da koliko toliko dođem sebi, nakon velikog brodoloma u Sarajevu. U tom smislu maliciozni komentar sa vašeg bloga da sam Novu godinu dočekao na Visu sa svojom suprugom, jednostavno deluje kao zlonamerna špekulacija. MH Sarajevo je svojim gabaritom, nerealnom ambicijom u ograničenom vremenskom roku, a pre svega – velikim troškovima, jednostavno bio san koji nije imao vremena ni resursa da dostigne toliko željenu održivost.
To je jedina i prava istina.
Sarajevo i njegove divne ljude, koji su nas sjajno dočekali, čuvam u srcu. Da li će biti mog trećeg dodira sa gradom mog ponovnog rođenja, ne znam. Voleo bih. Ali sigurno će još mnogo vode proteći Miljackom do tada. Nama sada predstoji da izvidamo mnogo rana, i naših, i onih koji su nam verovali i pomogli. Kada to iznesemo, videćemo šta nam je nadalje činiti. Možda je ipak najvažnije da se pozabavim sa svoje troje dece koju nisam često viđao u prethodnih godinu dana i čiju sam egzistenciju i budućnost ozbiljno ugrozio ovim projektom.
