U godini Dr. Martina Luthera Kinga govorimo o snovima. Dušan Drakalski, Chief Creative Officer Europe, Ray, ostvaruje svoje snove. Godinama je sanjao kanskog lava, a onda su oni počeli stizati u nizu. Dušan kaže da na ostvarenju svojih snova treba raditi, da ništa neće doći samo od sebe.
Moj najdraži san iz djetinjestva?
Petar Pan. Sanjao sam ga često, sanjao sam slobodu koju mi je Petar Pan nudio. Malo kasnije imao sam fazu u kojoj sam nekoliko godina sanjao kako padam. Svaku noć zaspim i sanjam kako padam s neba ili sa neke litice, i probudim se tačno pre nego što ću tresnuti na pločnik ili neki veliki kamen. Bio sam zabrinut zbog toga ali mi je jedan prijatelj reko da je to u redu, da ja ustvari ne padnem stvarno i to me nekako smirilo. Drago mi je da je taj san nestao. Dok sam bio u osnovnoj skoli sanjao sam svašta. Tada mi se prvi put događalo da se uplašim sna ili da se probudim nasmejan.
O čemu sam sanjao kada sam ulazio u svijet oglašavanja?
Oh, mislio sam da mogu promeniti svet, mislio sam da je oglašavanje mnogo važnije nego što jeste.
Nekako mi je ta ideja da mogu da komuniciram sa ljudima preko medija bila veoma važna. Sanjao sam velike kampanje, sanjao da ću raditi za velike brendove u nekoj velikoj zemlji. Nešto malo se od toga čak i dogodilo, ali nisam uspeo da promenim svet. Sećam se kad sam došao u agenciju prvi put i na vratima vidio natpis Nothing is created unless is dreamt before. Zvučalo mi je jako pametno, ali sam kasnije, kada je stigao internet, shvatio koliko smo mi koristili druge stvari koje tada niko nije mogao proveriti. Kao i da je ta filozofija snova uticala na mene da razmišljam na drugačiji način.
U svakom slučaju mislim da svako mora imati svoj san. Kada bih sada imao šanse da ponovo uđem u taj svet, verovatno bih dobro razmislio da li uopšte treba mijenjati ovaj svet i da li to advertising može napraviti. Mislim da je taj uticaj promenio vlasnike.
Danas sanjam o…
…moru, o horizontu, o unutrašnjem miru. Danas volim da spavam i da sanjam. Sve mi nekako prolazi brzo, čak mislim da ubrzano i sanjam, tako da mi treba vremena da bih nešto sanjao.
Često sanjam o boljem svetu.
Sanjam o svetu u kojem ne trebam gubiti vreme da svake godine vadim novi pasoš pun pečata jer, kako kažu, dolazim iz zemlje trećeg sveta. Sanjam svet koji je manje sebičan. Skoro sam bio kod nekih prijatelja koji imaju malu decu. Gledao sam decu dok se igraju, čuo ih kako viču: Ovo je moje, moje, moje! Pomislio sam da sam se verovatno i ja isto tako ponašao kao klinac. Svi mi od malena učimo da budemo sebični, sebičnost ne dolazi slučajno. Verovatno moramo mnogo ranije napraviti neke promene, naučiti nove generacije od početka da budu drugačije kako ne bi sanjali o sebičnim stvarima, o nekim bezveznim igračkama, o samo našim stvarima. Verovatno nešto takvo treba da se dogodi, da se svi nekako bolje razumemo i budemo srećni.
Druga opcija je sanjati o moru i horizontu.
Koji san me je doveo do ovoga gdje sam danas?
Duboki san. Mogu zaspiti uvek i svuda. I sanjati. Mnogo mi je drago da je još uvijek tako.
Noću se veoma retko budim. A i ne znam gde sam ja to danas, iskreno?. Mislim, ne vidim da sam negde na nekom specijalnom mestu. Postoji samo vreme.
Ali ako promatramo sa stanovišta sna, vreme ne postoji. U snu ste uvek dete. Bar se meni to dešava. Neki kažu da sanjamo samo par sekundi, a meni se čini kao da sanjam čitavu noć. Volim taj bezvremenski prostor u snu. Volim kad ne osjećam taj pritisak vremena, a san mi to nekako uvek omogućava. Sam san ne može ostariti, to je lepa stvar kod snova.
Možete imati erotske snove čak i ako imate 100 godina. U snu ste onakvi kakvi jeste, a ne kako vas drugi vide.
Sanjam li više tokom dana, ili tokom noći?
Izgubim se nekad u fantazijama u toku dana, ali generalno sanjam noću.
Loše se osećam ako ne mogu da se setim sna. Ne želim da moji snovi ikada odu. Problemi ponekad ubijaju sne, tako da često pustim probleme u goste u snu i tako još uvek sanjam, čak i kad su problemi tu. Kako vreme prolazi više razmišljam o tome koje mi vreme najviše odgovara za kreativnost, i ispostavilo se da je to jutro. Baš to vreme nakon sna.
Da li sam odustao od nekih snova?
Postoje snovi koji su još „tamo“. Ne verujem da sam od njih odustao. Možda neke i namerno nisam ostvario. Imao sam profesora koji mi je pričao da mu je san da ode u tropske krajeve, ali ga je strah da to učini jer bi tako izgubio snove, ne zna šta bi onda sanjao. Ili, kako kaže ona kineska poslovica, ništa ne ubija san više od njegovog ostvarenja. I ja imam taj strah, ponekad je teže ostvariti san nego sanjati. Jer posle ostvarenja trebate imati novi. Za sada nemam taj problem.
San ne postaje stvarnost kad ustanete iz kreveta, morate se malo oznojiti i raditi na njegovom ostvarenju. Znate kako kažu. Ako ne realizirate vlastiti san, neko drugi ce vas unajmiti da ostvarite njegov. U principu, krevet je radni sto za fantaziju, ali se san treba nastaviti kad se probudite.
Brine me moje sećanje, mi ne ostvarujemo naše snove zato što ih često zaboravimo. Život nam uvek nudi tu opciju da zaboravljamo..
E! Tu je negde taj Petar Pan koji nikad nije odrastao.
