This article is also available in: English
Razgovarao: Goran Jović, Associate Account Manager, McCann Beograd
Intervju o budućnosti sporta iz publikacije McCann Talks 3, sa Borom Stankovićem, nekada Generalnim sekretarom FIBE, sada FIBA Secretary General Emeritus.
Sigurno ste već hiljadu puta čuli izraz da je sport ogledalo društva i ta floskula je nešto sa čime se ja u potpunosti slažem. U poslednjih 25 godina sport je doživeo toliku ekspanziju. Toliku da se sada slobodno može reći da je u pitanju biznis (i to jako uspešan) te samim tim me ne bi začudilo da u budućnosti sport bude jedan on inovatora u domenu biznis modela. Ovo se posebno odnosi na SAD gde već sada imamo specifičnosti kakve se ne mogu videti ni u jednoj drugoj zemlji, a koje samo potvrđuju tvrdnju o sportu kao zasebnom biznis modelu. Uzimajući u obzir prethodno izrečeno, negde se kao logičan nametao izbor mog sagovornika. Bora Stanković je više od 25 godina bio prvi FIBA operativac (Međunarodna asocijacija košarkaških federacija) i sa te pozicije je na najbolji način mogao da sagleda promene koje su se dešavale u sportu u poslednjih 25 godina. Ovo se posebno odnosi na košarku jer je to jedini sport koji se igra i u SAD i u Evropi, a da ima određen kvalitet (jer nisam siguran da će bejzbol u Evropi ikada zaživeti), te je pravi sport za analizu takvih tendencija odnosno prelaska sporta u biznis. Kroz pitanja koja slede, pokušao sam da saznam mišljenje mog sagovornika na temu razvoja košarke u poslednjih 25 godina, kao i njegovo mišljenje o pravcu u kojem će se dalje kretati.
Kakvo je Vaše mišljenje o činjenici da evropska košarka sve više želi da se približi NBA-u (i po pravilima i po načinu organizacije) i da li je to pravi put, odnosno da li smatrate da ćemo na taj način izgubiti ili dobiti?
Bora Stanković: Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje, ali odgovor se nameće sam po sebi. Košarka kakva se igra danas, igra se na najbolji način u Sjedinjenim Američkim Državama i normalno je da svi težimo da dođemo do tog nivoa. Međutim, tu ima više pitanja koja traže odgovor: šta mi želimo i šta mi možemo da kopiramo, odnosno na šta želimo da se ugledamo. Da li je to pitanje organizacije, da li je to pitanje načina igre, koji je cilj igranja košarke? To su sve pitanja na koja treba odgovoriti pre nego što ustanovimo da li želimo da idemo putem kojim se razvijala američka košarka.
U sportu generalno, a samim tim i u košarci, svedoci smo sve većeg i većeg uplita novca. Košarkaški dresovi su sada postali bukvalno pokretne reklame, pa me zanima kakav je Vaš stav o tolikom upletu novca. Da li smatrate da je to donelo boljitak? Da li je veći novac doneo i kvalitet, odnosno da li mislite da idemo u ekstrem i da je tolika količina novca prevelika?
Bora Stanković: Ako se bavite nečim celoga života, odnosno ako ste se posvetili tom poslu, ako ga tako možemo nazvati, onda očekujete da budete adekvatno nagrađeni. Novac sam po sebi sigurno ne može da bude loš ni u košarci ni u životu jer bez novca teško možemo neke stvari ili ideje da realizujemo. Uticaj novca je na neki način loš i negativan, a to je ono kako se novac ulaže u sport sa ciljem ostvarivanja nekih drugih ciljeva, političkih pre svega, a zatim i drugih koji nisu na sportskom koloseku, a donose određene rezultate. Novac mora da postoji u sportu i pošteno je da u njegovoj podeli učestvuju i oni koji ga stvaraju. Da li je to negativno ili pozitivno, to je druga stvar. Pitanje samim tim treba postaviti na drugi način – kako se taj novac troši, kome se daje i kako se taj novac dodeljuje.
Da li možete da predvidite u kom pravcu će se kretati Evropska klupska košarka u narednih 20 godina, kao i u kom pravcu će se kretati reprezentativna košarka uzimajući u obzir da su klupske sezone sve duže i duže i da se reprezentacije suočavaju sa sve većim brojem otkaza?
Bora Stanković: Klupska košarka i reprezentativna košarka ne treba da isključuju jedna drugu. Klupska košarka se prati tokom cele godine i interesuje veliku populaciju koja prati svoje timove, koji su obično gradski ili regionalni timovi. Nacionalne selekcije su nešto sasvim drugo i one reprezentuju stanje u jednoj državi i način kako se ta država odnosi prema tom sportu. Klupska košarka je, po mom mišljenju, više okrenuta ka zabavi masa, gde se isti ljudi svake nedelje okupljaju ujedinjeni oko iste želje, a nacionalna selekcija predstavlja čitav pokret u jednoj zemlji. Samim tim, nacionalna selekcija može i treba da izađe iz čitave klupske aktivnosti i da bude finalni izraz te klupske aktivnosti na međunarodnoj sceni.
Kako je tema ove knjige ipak advertajzing imam i jedno pitanje u vezi sa tim. 😊 Uzimajući u obzir da ste preko 25 godina bili Generalni sekretar FIBE i da ste mogli iz prve ruke da vidite napredak u biznis sektoru (pa samim tim i u advertajzingu) da li možete da pretpostavite u kom pravcu će dalje ići sektor pružanja usluga i da li mislite da će morati da se menja i prilagođava kako bi preživeo i opstao u današnjem svetu?
Bora Stanković: Advertajzing se razvijao zajedno sa popularnošću sporta i sport je koristio advertajzing, kao i advertajzing sport, i mislim da su te dve aktivnosti potrebne i apsolutno ih vidim kao jednu aktivnost koja ide samo napred. Sport kroz advertajzing dolazi do sredstava koje kasnije ulaže u razvoj sporta i sportista što doprinosi kvalitetu samog sporta, a to znači veće interesovanje medija i sponzora. Advertajzing tu takođe ima interesa jer nema boljeg načina propagiranja određenih proizvoda i usluga nego kroz sport čije prenose svakodnevno gleda veliki broj ljudi.
I za kraj, jedno pitanje koje zanima mene lično. S obzirom da je baš u Vaše vreme NBA igračima bilo dozvoljeno da igraju za reprezentacije, da li ste mogli da pretpostavite koliki će uticaj ta odluka imati na današnju košarku? Da li mislite da će u narednih 20 godina razlika između evropskih i američkih košarkaša praktično nestati?
Bora Stanković: Ta razlika između američkih i košarkaša sa drugih kontinenata je sve manja, što je vidljivo po tome da sada imamo sve više i više van-američkih igrača koji učestvuju u NBA. Sa druge strane, američki igrači igraju po čitavom svetu i donose i one dobre i loše stvari koje imamo u američkoj košarci. Sigurno je da će ta razlika sve više i više nestajati, što potvrđuju rezultati nacionalnih selekcija na međunarodnoj sceni koji govore u prilog tome da je razlika sve manja i manja.
