Izvor: Vice
Cosimo de’ Medici, sin Giovanija Medicia, bio je veliki pokrovitelj umetnosti i podrška brojnim umetnicima. Posvetio je život ulepšavanju Firence i za njega su radila neka od najvećih imena tog perioda: Donatelo, Bruneleski, Mikeloco, Fra Anđeliko i mnogi drugi. Po nekim podacima, pretpostavlja se da je za njihova dela potrošio više od 600.000 florina. Za vreme njegove vladavine gradom, čuveni arhitekta Bruneleski podigao je kupolu firentinske katedrale Santa Maria del Fiore – pravo tehničko i umetničko čudo tog doba.
U klipu u kom najavljuje otvaranje svog “imaginarijuma” i početak nove sezone rijalitija Zadruga, Željko Mitrović, vlasnik Pink TV, u prvom delu svog mecenskog izlaganja koristi termine kao što su: životno delo, imponzantno, palata, renesansa, umetnost i kultura.
A onda ispred ogromne statue Cosima de’ Medicia (dva puta veće nego one u Firenci) govori o tome kako je on njegov lični inspirator i idol. Ukoliko su vas oči zapekle, a mozak počeo da razvija krvni ugrušak posle svega nekoliko sekundi klipa, evo kratkog opisa onoga što se dešava u njemu:
Željko Mitrović priča da stvara srpsku renesansu i spasava srpske umetnike dajući im za hleb dok grade ovo velelepno zdanje.
Željko Mitrović govori kako podiže na viši nivo kulturni život Srbije.
Željko Mitrović govori da je Zadruga njegovo životno delo i da je on spasitelj srpskih umetnika i vajara – mecena današnje kulture i umetnosti.
Ovo blamantno obraćanje, ovu turu gondolom rekom Stiks, sve ovo zajedno, stvarno možemo smatrati istorijskim. Ali ne po tome što je u našoj zemlji sagrađeno arhitektonsko čudo kome ćemo se diviti vekovima, već po tome što je Željko Mitrović konačno eksplicitno urinirao po ovoj državi i otkrio ključ svog uspešnog poslovanja.
Kulturni radnici u Srbiji su se verovatno osetili kao najgori bednici na svetu, a ne bi trebalo. Trebalo bi da nauče nešto o tome kako se na temeljima nesreće jednog društva gradi imperija. Kako se muzeji rekonstruišu petnaest godina, a rijaliti imperije niču za mesec dana. U tom smislu može da čudi što imperator Željko u stvari nije sagradio Rim da bi ga nakon sezone Zadruge ritualno spalio čisto da demonstrira da on može i da izgradi Rim za dan, i da ga uništi. Ili makar kičastu maketu istog.
A može zato što mu sistem ove zemlje sve to dozvoljava. I u tom smislu, veličina Željka Mitrovića, zaista govori o tome koliko smo mi mali. U državi u kojoj je baviti se umetnošću i kulturom ravno suicidu, on je taj koji zapošljava to socijalno dno i besramno se hvalisa. U državi koja nema hleba on će uvek ponuditi igara, a to što nemaš hleba, nije njegov problem, a ni zemlje u kojoj živi. On je tu da ponudi rešenje i kao i svako drugo, ono ima svoju cenu.
Vila u Šimanovcima koja je četiri puta veća od Bele kuće i na koju je utrošeno 18 miliona evra nije imaginarijum. Ni druga sezona Zadruge i nekoliko miliona gledaoca koji će besomučno pratiti tuđe živote i raznorazna mučenje da bi došli do honorara takođe nije imaginarijum. Ova ružičasta apokalipsa se stvarno događa i početak Zadruge možda stvarno jeste renesansa, kao što Željko kaže. Renesansa kiča, šunda, nakaradnosti, ogavštine i besramnosti.
Možda je Cosimo de’ Medici isto bio imperator i politički vladar, no njegova vladavina i patronaža donela nam je Donatelovog Davida i arhitektonska zdanja kojima ćemo se mi zauvek diviti i klanjati. Iza Željka Mitrovića, nadajmo se neće ostati ništa, sem jeftinih i bledih ostataka pokušaja hipnotiziranja mase. Jer on je u stvari prodavac kopija. I magle.
