Iskreno, nisam vjerovao da će New Moment preživjeti Sakijev odlazak. Bio sam uvjeren da će se sistem raspasti, da nejaka Žarkova i Lazarova pleća taj teret neće moći podnijeti. Na svu sreću ni blizu nisam bio u pravu. Ne samo da je preživio nego je New Moment, zahvaljujući njima dvojici te Saši Peševu i Nenadu Lozoviću, kao partnerima, jači nego što je ikad bio. Da li je ovo korektno rečeno? Ja mislim da jeste, mada se uspjeh koji je sa New Momentom postigao Saki ogroman. Ako tome dodamo i nagrade koje je osvojio dok je kormilario agencijama Studio Marketing Delo Beograd i Saatchi&Saatchi Beograd nemjerljiv. Postao je najnagrađivaniji Beograđanin.
Bio je savršen psiholog. Od malih nogu je Žarka i Lazara pripremao kao svoje nasljednike, a da njih dvojica možda toga nisu ni bili svjesni. Saki je imao dva velika sna. Sanjao je da će jednom osvojiti kanskog lava. New Moment ih je sa Žarkom i Lazarom osvojio osam! Sanjao je da će nekad na temeljima kuća u Hilandarskoj 14 niknuti velika zgrada za veliki New Moment. I taj se san ostvaruje, nova zgrada se gradi i već poprima svoj konačni izgled.
Šlag na kraju ovosedmične serije tekstova o Draganu Sakanu. O svom ocu i učitelju govore Žarko i Lazar.
Žarko
“Mnogo toga sam naučio od oca.
Nikad nije bio tu, a uvek je bio prisutan. Nije mnogo pričao, a sve ti je bilo jasno.
Verovao je u ideje, koncepte, filozofiju i kreativnost.
Vaspitavao nas je primerom.
Bitno mu je bilo da nas nauči da sve mora da se zasluži. Nikad nismo dobijali previše, a imali smo sve što nam treba.
Živeo je ovu profesiju i gledao na ljude sa kojima radi kao na porodicu.
Mi smo od rođenja deo tog sveta.
Sećam se kad sam kao teenager došao kuci u tri ujutru i zatekao ga u odelu i kravati kako cepka papiriće za stolom. Nije mi ništa rekao niti me pitao gde sam bio, a mene je bilo sramota što sam ja na žurci, a on radi do tri ujutru.
Pre završetka studija počeo sam da radim u agenciji od najnižih funkcija, Boštjanu i direktorima u Ljubljani sam kuvao kafu. Kod Nenada Lozovića u Bugraskoj sam radio na juniorskoj funkciji. Saki me je poslao i kod Miše Lukića za koga je verovao da zna mnogo i da može da mi prenese strast prema profesiji.
Posle fakulteta krenuo sam da radim u agenciji u Beogradu da bih bolje upoznao oca. Tada je profesija delovala veoma glamurozno (Urban Experience žurke, Ballantine’s Goplay kokteli, poznate licnosti, TV spotovi, kampanje…). Vrlo brzo sam naučio da iza toga stoji ogroman rad i to mi nije bilo razočarenje. Nastavio sam da radim jer sam verovao u filozofiju i koncept koji je Saki osmislio. Kasnije se pokazalo da je ideja stvarno najača valuta i tek kad sam krenuo da vodim agenciju shvatio sam koliko znači da kompanija ima viziju i filozofiju u koju lider i ljudi veruju. To je možda najvrednije što smo od njega nasledili. Na osnovu sistema koji je Saki postavio napravili smo sve rezultate u poslednjih 10 godina. Samo smo verovali i radili na način na koji nas je on naučio i išli stazom koju je on utabao. Takođe, socijalni kapital koji je gradio, tj. ljudi iz Srbije, sa Balkana i celog sveta koje je Saki poznavao i uticao na njih, na neki način su se pokazali kao jako vredni kontakti i uvek tu da nam pomognu u razvijanju negove ideje. To što je on pomagao mnogima, nama se vratilio mnogostruko. I to je jedna velika lekcija koju sam od njega naučio.
Vrlo bitno u vaspitanju mu je bilo da svako od nas svojim radom zasluži ono što smo želeli. Kada sam diplomiramo dobio sam na poklon put na Kanski festival sa njim. Sedeli smo u Martinez hotelu gde je bila žurka i on me je poslao da uzmem džin tonik za njega i za mene. Računajući da ćemo popiti bar po dva džin tonika shvatio sam da će nas to koštati 80 Eura. Predložio sam mu da je možda bolje da uzmemo flašu šampanjca koja košta 100 Eura, jer su svi oko nas pili šampanjac. Rekao mi je da šampanjac možemo da pijemo kad osvojimo nagradu na festivalu.
To je bilo 2002. godine. Deset godina kasnije, 2012. osvojili smo na Kanskom festivalu Titanijumskog lava, za projekat Zajednička Molitva koji je uradila naša skopska agencija. Sašo, Dule, Laza i ja popili smo flašu šampanjca na tom istom mestu, bez Sakija. Žao mi je da nije doživio da vidi šta smo postigli i da smo mu ostvarili san. Siguran sam da bi bio ponosan na nas.
Žao mi je da nije upoznao svoje unuke i želeo bih da i njih bar malo vaspitamo u Sakijevom duhu. Radimo na tome i nadam se da ćemo veru u ideje preneti i na naredne generacije.”
Lazar
“Saki i ja smo bili toliko bliski da smo ceo život komunicirali nekim našim izmišljenim jezikom. Uglavnom se to svodilo na malo reči izgovorenih u različitim intonacijama. Nešto kao u ‘Wasuuuuup’ reklami za Budweiser*. Ali to je bilo više nego dovoljno da se potpuno razumemo. Pamtim naše telefonske razgovore dok sam studirao po inostranstvu gde bi se jedan drugom kreveljili u slušalicu. Da je neko tome prisustvovao mislio bi da nismo normalni, a u stvari smo tačno znali šta jedan drugom govorimo. To je bio naš tajni kod.
Odrastanjem uz Sakija sam od najranijih dana bio involviran u većinu njegovih kreativnih projekta. Bio sam takoreći njegov pomoćni kreativni direktor. Saki je znao da deca najčistije misle i stalno me je pitao za mišljenje. A kako su u našu kuću stalno dolazili kreativci i umetnici na druženje i brainstorming, odrastao sam uz pisce, glumce, scenografe, snimatelje, reditelje, idea makere. Mogu da kažem da sam već kao mali izgradio žicu za sve te ljude. Oni su moji i ja sam njihov, uvek ću raditi i družiti se sa njima, pomagati im i nikada ih neću zajebati. Znam da je za svakog kreativca potreban individualni pristup i to radim sa lakoćom, to mi je u krvi. Bile su tu i čuvene partije pokera gde sam takođe imao svoje mesto. Za Tirketa, Mišu Lukića, Baneta Bumbara i mnoge druge face sam pravio kafu dok su oni pili viski, pušili i igrali poker do kasno u noć. Tada sam počeo i da zarađujem, svako od njih bi me častio za svaku novu kafu, a ja sam naučio da u životu sve mora da se zasluži.
Imao sam 25 godina kada je Saki otišao. Tek sam se vratio sa studija iz Amerike i počinjao da radim. Falilo mi je malo vremena da shvatim da je studentski život gotov i da je vreme da se uozbiljim, da prihvatim odgovornost. Ali sve se promenilo preko noći. Bio je to šok. Odjednom je ceo sistem ostao na Žarku i meni. Nije bilo prostora za bežanje od odgovornosti. Bio je to najveći životni izazov za nas dvojicu.
Uspeli smo zahvaljujući vrednostima koje smo poneli iz kuće. Saki nas je naučio da su jasna vizija i tvrd rad ključ uspeha. Vaspitao nas je da volimo ljude i radimo u timu.
Zahvalan sam Sakiju što me je naučio da ‘think big’. Oduvek je govorio da treba biti zagledan u zvezde (jer čak iako ih ne dostigneš ruke ti neće ostati u blatu). Preneo mi je takođe i ljubav prema snovima. Koliko samo volim da sanjam sve svoje buduće projekte. Ništa nije ostvareno dok prethodno nije odsanjano je filozofija koja se duboko urezala u meni. Ali, najviše od svega sam mu zahvalan što me je naučio da budem čovek i da sve ljude gledam isto.
Znam isto tako da je Saki odsanjao i više od ovoga što smo do danas postigli, dosezao je on mnogo dalje. On je bio čovek iz budućnosti i zauvek će biti tu samnom.
*Ispostaviće se da je baš te 2000. godine, kada je kampanja ‘True’ za Budweiser (u kojoj glavni glumci besomučno izgovaraju frazu Wasuuuup) osvojila Gran Prix u Kanu bio i moj prvi dolazak na taj festival. Sećam se da smo se Maca, Žarko, Saki i ja dovezli iz Ljubljane do Kana i svakodnevno pratili program. Kada sam tih dana pitao Sakija kako to da je ova kampanja pobedila, on mi je kratko odgovorio: ‘pa šta se čudis, ti i ja to radimo ceo život’. Imam utisak da sam te godine i zvanično regrutovan u svet kreativnosti. Imao sam 15 godina.”
