Kao što sam najavio u zadnjem Dnevniku, ovu sedmicu ćemo posvetiti Draganu Sakanu povodom desete godišnjice njegove smrti. Serijom tekstova u kojoj će nas na Sakija podsjetiti njegovi najbolji prijatelji i najbliži saradnici obilježit ćemo i desetu godišnjicu našeg portala. Sudbina je htjela da sa portalom Media Marketing krenemo mjesec dana nakon što nas je Saki napustio.
Sakijev oslonac, da ne kažem osnovnu infrastrukturu u njegovom životu, činile su tri žene: supruga Maca, Malinka Budimirović, domaćica u kući Sakanovih i Mirjana Pejović Tetka koja je punih 29 godina bila prvo sekretarica, a zatim i Office Manager, tokom cijele Sakijeve karijere bila je njegova desna ruka.
Maca je bila sjajna žena i veliki drug. Uvijek raspoložena, nasmijana i pomalo samozatajna. Često je pratila Sakija na putovanjima i različitim eventima na kojima je on bio glavna zvijezda. Ali ne i ona. Tako je htjela. Skromna i dostojanstvena Maca je sva svjetla reflektora okretala prema Sakiju. Vrlo je ugodna u društvu. O njenoj skromnosti govori i činjenica da sve do pisanja ovog teksta nisam znao njeno pravo ime. Iako smo Vedrana i ja više puta bili gosti u domu Sakanovih na ručku ili večeri, a nekoliko puta i na spavanju, morao sam poslati Žarku sms poruku i upitati ga kako mu se zove mati. Konačno sam saznao – Slobodanka Lazarević. Pored Sakija, njen ponos su Žarko i Lazar, sinovi koje je s pažnjom odgajala dok je otac bio na čestim putovanjima. Danas svo vrijeme provodi i uživa s unučadima.
Malinka Budimirović je 15 godina bila domaćica u kući Sakanovih. Evo šta je napisala o Sakiju.
„Bila sam domaćica u kući gospodina Dragana Sakana 15 godina i mislim da mogu o njemu puno da kažem svojim skromnim rečnikom.
Prvo, u to sam sigurna, Dragan Sakan je imao više od jednog mozga. Mesto mu je u vrhu svetske elite. Verujem da ima rešenje za budućnost u svim oblastima. Često sam poželela samo delić njegovog znanja pa da osvojim svet.
Mnogi misle da ga poznaju ali se varaju. Samo ga znaju. Niko i nikada neće upoznati pravog Dragana Sakana jer ljudi beže od mišljenja koje je različito od njihovog.
Gospodin Sakan je bio čudo u pravom smislu reči; malo je pričao, malo spavao, malo jeo ali je puno davao. Davao je neuporedivo više nego što je tražio.
Volio je porodicu, dom, ljude i sve ostalo što je lepo, a poslove je obavljao mudro, vizionarski i apsolutno profesionalno.
Za mene je on mit, a ako je nekad neko STVARNO upoznao Dragana Sakana može da se pohvali da je upoznao ČOVEKA.“
U subotu ujutro 24. februara 2018. stiže mi sms poruka od Zvezdane Žujo: “Žao mi je što nemam lepu vest da ti javim ovog vikenda. Umrla je naša Tetka.”
Gotovo da mi je mobitel ispao iz ruke. Očekivao sam ovu vijest, ali nisam želio da se desi njena smrt. Kada sam je dva mjeseca ranije vidio u Ateljeu 212 na svečanoj dodjeli UEPS-ovih nagrada, izgledala je dosta loše. Pitao sam je šta joj je, a ona se nasmijala i kazala: “Ništa, šta će biti.” Vidjelo se da je teško bolesna i da neće još dugo. Svi smo očekivali, ali niko nije htio da prihvati da ćemo ikada ostati bez njenog osmjeha i toplih riječi. To veče u Ateljeu 212 izašla je na scenu da primi nagradu Dragan Sakan, koju su joj Sakijevisinovi ŽarkoiLazar posvetili za njenu višedecenijsku lojalnost New Momentu.
Mirjana Pejović – Tetka umrla je u 70-toj godini u snu, vjerovatno sanjajući nešto lijepo. Ona i nije znala drugačije. Sanjati je naučila od Sakija kojem je bila važna potpora tokom cijele njegove profesionalne karijere. Saki je stalno govorio da velike ideje prvo treba odsanjati, da se one javljaju u snu. Tetka je imala velike ideje za svakoga koga je poznavala, vjerovatno su joj dolazile iz njenih snova.
Mirjanu Pejović sam upoznao ranih osamdesetih u beogradskoj agenciji Borba. U to vrijeme sam se intenzivno družio sa Fuadom Jakupovićem i Selimom Mandžićem koji su bili važne čivije u Borbi. Bilo je to i prije Sakanovog dolaska u Borbu. Došao je kao mladi istraživač, a iz Borbe izašao kao kompletan kreativac, jedan od najboljih kojeg smo imali pod ovim balkanskim nebom. Kada je odlučio da se osamostali, Saki je, zajedno sa Ivanom Stankovićem, osnovao agenciju Studio Marketing Delo, a zatim S Team Bates Saatchi&Saatchi koja će se kasnije podijeliti na Sakanov New Moment i Ivanov Communis. Kada je trebala da odluči, Tetka je, sasvim normalno, ostala u New Momentu sa Sakijem.
Godinu dana prije Sakijeve smrti, Tetka je napisala tekst koji slijedi, zapravo pismo za Sakijevu knjigu.
Nisam pisac, pa tako ne znam da li ću umeti da opišem naš zajednički rad u „Borbi“, osamdesetih godina sada već prošlog veka. U početku okruženi nerazumevanjem, neshvatanjem, pitanjem: „Šta taj Sakan opet hoće?! Kakvo istraživanje za Beobanku, ko je to još radio? I košta onolikoooo!“ Tvojim upornim radom i zalaganjem za, u to vreme vrhunske autore, uvek si umeo da inspirišeš kreativni tim i da ih dovedeš do one faze da kažu – To je to, tako je jednostavno, kako se ranije nismo setili!
Nisam ni psiholog, ali se sećam naših prvih klijenata koje si oprezno upućivao u tajne marketinga, da ih ne uvrediš, ali im jasno staviš na znanje da bi morali i oni ponešto da znaju kako bi mogli da te prate i razumeju ono što ti pričaš.
Nisam ni umetnik, ali mogu da kažem da si imao hrabrosti da „pustiš u etar“ poruke, za to vreme, vrlo radikalne, neobične, vrhunski kreativne: „Val-val-Valeraaa…“, „Uhvatite se za slamku“, „Čiča Gliša“, „Žvazbuka“… Klinci su u tramvaju pevali naše spotove, dovikivali se našim sloganima, duvali čuperke…
Uporan i mukotrpan je bio tvoj rad. Teško si se borio sa birokratijom, radničkim savetima, u to vreme neobrazovanim klijentima, ljudima koji nisu razumeli šta hoćeš i kuda to ideš.
Preživljavao si svaku kampanju kao da je pitanje života i smrti, i malo ko je mogao da shvati i prihvati toliku strast prema ovoj vrsti posla, tvoj užareni pogled, cepkanje papirića, nerazumljivo mrmljanje, klimanje glavom dok vodiš unutrašnji dijalog, svađaš se u sebi sa ljudima, idejama, navirućim mislima…
Onda su počela da dolaze zaslužena priznanja, pobede i nagrade. O tome su već napisane knjige, studenti ih koriste kao udžbenike, o tome se već dosta zna.
Ova profesija mora da okupi entuzijaste, vizionare, verujuće ljude u ono šta rade, bez ostatka, bez radnog vremena, bez bolovanja, letovanja, bez privatnog života… Ti si živeo takvim životom, pa si, logično, i umeo da vodiš takve timove, da stvaraš zajedno sa njima, da ih inspirišeš. Ljudi su ti verovali, kako klijenti tako i kreativci, jer su osećali da takva posvećenost ideji i poslu mora da urodi i plodom.
Mi koje smo s tobom najduže (tvoja Maca i ja), pratile smo tvoju zvezdu jer smo znale da je prava i da vodi do uspeha. I nema tu sada mesta pitanjima ko je kome pomagao, ko je koga „napravio“, ko je kome šta učinio. Svi smo igrali svoje uloge u predstavi koja je u tom času bila na repertoaru, svi smo se trudili da najbolje plasiramo svoja znanja i umeća. Ti si meni, pošteno govoreći, pomogao da definišem sebe i da se pronađem u ovom divnom, kreativnom, stresnom i napornom poslu. Kao i mnogima, uostalom. Hvala Ti na tome.
Veliki si posao odradio, dragi Saki. Veeeeeeliki!!!
Nikako ne smem da zaboravim ono najvažnije: u svim tim turbulentnim, socijalističkim, ratnim, poratnim, tranzicionim vremenima, uspeli smo da očuvamo sebe kao ljude. Nikada ti imperativ života i uspeha nije bio, a ni sada nije, novac nego čovek i njegove vrednosti. Spreman uvek da pomogneš, odradili smo nebrojano mnogo non – profit akcija: Kolo srpskih sestara, Mali Monmartr, Crveni krst, Cetinjski bijenale, Bitef…
Ko se god bude bavio istraživanjima i pisanjima o propagandi, marketingu, tržišnim komunikacijama ili kako ko već to zove na ovim prostorima, ako je pošten, objektivan i istinit, neće moći, a da te ne spomene kao pionira, pokretača, entuzijastu i učitelja.
I velikog vizionara. Da li smo mi to već postali istorija?”
