Vreme neumitno prolazi, izgleda da se ubrzava kako starimo. I to najbolje možemo videti preko dece koja rastu ’kao iz vode’, dok se okreneš već su ljudi. Ili preko činjenice koliko dugo nekoga nema.
A meni izleda prosto neverovatno da Dragan Sakan nije sa nama već deset godina.
Upoznao sam ga pre više od 35 godina u podrumčetu Borbe, gde je sedeo u zadimljenoj prostoriji, čudno skvrčen na stolici, u oblacima dima i šarenom Lacosta džemperu. Iako su mu se mnogi podsmevali i pravili šale na njegov račun, već je čvrsto verovao u ono što je radio. A to je, tada, bila čista jeres. Verovao je u svoju profesiju, u kreativnost, u ideje, u istrajnost i ostvarivanje snova.
Imao je čudesnu volju i moć da i druge ubedi u to. I mene je ubedio – u početku kao poznanik, nakon toga kao direktor u Studio marketing Delo, a kasnije kao partner i prijatelj u Saatchiu.
Taj period je definitivno promenio čitavu reklamnu scenu na prostorima bivše Jugoslavije. Uveli smo nešto novo, neobično, postali priznati članovi društva, stotine ljudi uveli u profesiju. Teško je naći neko značajnije ime u svim zemljama u okruženju, koji nije počeo svoju karijeru u tom čuvenom Saatchiu, nekoga koji nije neke stvari naučio od njega.
Sakiju je reklama bila život i totalno posvećenje. On je bio jedan od onih koji bi uveče legao, a ujutru se budio sa mišlju o poslu, kreativnosti, novim idejama.
Mi smo uspeli da našu saradnju i partnerstvo završimo na jedan dosta redak i neuobičajen način u ovim krajevima – u prijateljstvu i međusobnom uvažavanju. Nakon toga, redovno smo se viđali, ali ne tako često. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da čujem neku novu ideju koja ga je opsedala, da popričamo o starim dobrim vremenima i da se nasmejemo na neke od stvari koje su nam se događale. Došli smo do toga, da mi je par godina pre smrti, nakon što smo ispeglali ‘ostatke’ zajedničke firme, rekao da shvata da sam mu godinama bio najveći prijatelj. Lepo je to bilo čuti.
Saki je mrzeo lekare. Nije dopuštao nikome, a pogotovo svojim najbližim, da mu bilo šta kažu o zanemarivanju svog zdravlja. Imao sam utisak da sebi nije dozvoljavao da se razboli, imao je još toliko toga još da uradi.
On je bio i medicinski fenomen. Njegov mozak je kontrolisao njegovo telo, ne dajući mu da reaguje na neke stvari od kojih bi drugi ljudi odavno bili mrtvi. I kada ga je udar pogodio baš tu, sve je počelo da otkazuje.
U svojih 60 godina, uradio je mnogo. Imao je planove za još više. Ostavio nam je veliku prazninu, koju je nemoguće popuniti.
Za života je postao legenda. A onda je legenda otišla u legendu. Koja nam i danas nedostaje.
