Bilo je pravo osveženje otići na festival vizuelnih komunikacija i dizajna u doba kada počinjemo da zaboravljamo važnost jako dugog evolucijskog puta od prvih crteža u pećinama do 3D digital art i koliko je i na koji način čovečanstvu trebalo da istraži, razvija i usavršava vizuelno, ali i osećaj koji je taj put pratio.
Forward Festival je može se reći affordable (pardon my English) festival za sve vizuelne kreativce, praktično u našem komšiluku. Beč je grad iz koga je sve krenulo 2015. godine i proširilo se na još nekoliko gradova kao što su Berlin, Amsterdam, Cirih, Hamburg, Frankfurt i Minhen. Od tada do danas festival je ugostio imena poput Stefana Sagmajtera, Paule Šer, Erika Keselsa, Ani Atkins, Mirka Borša, Snoheta, Geme O'Brien, i mnoga druga.
Sam festival je skromniji u odnosu na, recimo OFFF, ali to mu daje šarm na neki njegov forward način. Jasno vam je da klijente nećete videti na nečemu što je tako looking like underground festival, ali naravno da su dobrodošli, bilo bi super. Lepo dizajnirana skromnost puna entuzijazma je ono što vas dočeka kada dođete ispred i uđete u Gartenbaukino u Beču, u vidu promo pultova, aktivacija, skromnih drink&food kornera, benda koji svira uživo. Upravo tamo smo se izmestili iz utabane agencijske kolotečine koju isprepletano volimo i siti smo je, da se odmorimo, udahnemo očima nešto sveže i čujemo srcem nesebično deljene „movie like“ priče “onih koji su uspeli”, kako često sebe zateknemo da zovemo predavače. Sala je uvek puna toliko da se sedi po podu, radijatorima, kantama za recikliranje, a atmosfera vrlo u naboju ustreptalih emocija. I sve je tako opušteno od namerno kič odevenog moderatora, do otkazao nam je glavni predavač, ali imamo lokalni super uspešni studio koji kasni sa predavanjem 2h i premestili smo ga ranije, oooops (nema čak ni sorry). Ali toliko je sve nebitno, jer bukvalno svako ima i ume vrlo šarmantno sa vama da podeli svoje iskustvo, uspone i padove, ‘najponosniji na’ radove kao i pregršt saveta koji vam se direktno kao dletom u kamen uklešu u mozak, pa ih posle citirate nekoliko narednih godina da zvučite pametno na afteru posle advertajzing festivala ili bilo kom drugom afteru.
Glavni predavači ove godine su bili Erik Kesels, Ani Atkins, Džim Stoten, The Mill, Cachetejack, Dada Prodžekt, Gabriela Namie i drugi. Domaćin je bio Giorgi Avaliani iz Holy Motors studija iz Tbilisija, poznat po projektu Georgian Flag of Europe, koji je takođe bio zamena za drugog najavljenog voditelja koji je otkazao, but who cares, mi ne.
Glavni utisak je bio taj da smo se zapitali zašto smo zaboravili važnost krafta, onog izvornog, pravog u kome smo uživali na fakultetima, pre fakulteta kada smo sanjali da ih upišemo, pre sanjanja da ih upišemo. I slušali smo kako i dan danas ti “koji su uspeli” baš tako rade i nikako drugačije. I vidite im na licu, u govoru tela, u boji glasa, oni pršte od strasti prema uživanju u zanatskom procesu. Ideja je tu, ona je must, ali kraft je ono što je put koji zapravo mi vizuelni jako volimo i što nas čini posebnima, ali nam ga današnje vreme tek tako nepravedno oduzima. I neverovatno je da slušate najrazličitije vizuelne, multimedijalne umetnike/dizajnere koji vam, svako na svoj način, prenosi upravo strast prema procesu, a ne prema rezultatu i kako sam se ja toga genijalnog setila/o’
Ani Atkins je svakako neko ko je ultimativna predstavnica prepuštanja zanatskoj avanturi u pravom smislu te reči, do trenutka kada nije bitno što će sve što je ručno nacrtala biti u totalnom bluru, u dubokoj pozadini, iza krupnog plana glavnog animiranog karaktera Vesa Andersona. Džim Stoten je definitivno neko ko samo ide dalje i dublje, ne bi li još uživao u procesu da imate utisak da on više nije među nama, u našem svetu i verovatno ni nije. Dada studio koji je očaran istraživanjem animacije pokreta meduza, da prvi put spoznajete da tako nešto može da izgleda i nasilno, if you see the details. I zapravo tu shvatite koliko je danas biti čovek lepše nego ikada. Jer zvuči nedostupno, kao privilegija. I da je karta za put starim vozom u istraživanje i stvaranje nečeg novog luksuz koji menjamo jeftinim kratkim letovima u nešto što je poluslučajna interpretacija kolektivnog ljudskog stvaralaštva od strane nečoveka.
Drugi utisak, a jako ih je mnogo, koji vam, hteli to vi ili ne, ostavlja super impresivni Erik Kesels je „do things for no reasons“, ili ti stvarajte bilo šta što apsolutno nikom nije potrebno, ali vas ispunjava i idite dokle god možete sa tim. Meni najimpresivnija publikacija „iskopanih“ fotografija od mnogih koji je ovaj „very much individual“ konceptualni umetnik, nekada advertajzer objavio, je bizarna skupina višegodišnjih amaterskih fotografija gospođe Valeri koja je uvek obučena, mokra, u vodi, napravljenih od strane njenog muža. Erikova strast je prepoznala strast ovo dvoje vrlo neobičnih Amerikanaca i ostala impresionirana, opijena, začarana, zaintrigirana njihovom, vrlo verovatno erotskom, strašću. Strast prepoznaje strast, a to je toliko ljudski i samo njegovo! I na to sve „for no reasons“, već za puno srce poput srca prešarmantnih devojaka iz Cachetejack-a, od kojih smo naučili da ne damo da to puno srce drugi iskorišćavaju za svoj benefit, itd.
Naravno da je tema panela bila kriza kreativnosti zbog znate već čega, ali smo se iznenadili koliko su sada već svi vizuelni kreativci u fazonu „a zašto mi uopšte pričamo o tome?“. Pa naravno, prečice nikada nisu bile naša stvar, niti treba da budu. Mi zapravo treba da uživamo u procesu, zanatu i pričamo o njemu.
Ukratko od mene sa Forward-a.
