Znam da će mi mnogi nakon ovog što ću napisati ponuditi ruku kako bi me izveli iz prošlog veka u ovo vreme hiperdigitaliacije. Komentari će biti da sam staromodan, da sam zarobljenik sećanja, uz citate da je nostalgija samo šarena laža koja prošlost čini mnogo lepšom nego što je ona stvarno bila. Pronaći će na nekom tavanu ili u prašnjavom podrumu drvene računaljke sa raznobojnim drvenim kuglama da bih učio osnovne matematičke radnje, ali pre svega da bi se presabrao u glavi.
Povod ovog mog oglašavanja, zapravo vapaja, jeste Quick Response. Prisloniš telefon sa kju-ar kodom na skener i otvoriš stadionska vrata jednog sveta, hirovitog, nepredvidivog, nestabilnog, ali neodoljivo privlačnog. Nekad smo štampane ulaznice sa fudbalskih mečeva po dolasku kući pohranjivali u filatelističke albume, kao dragocen dokument o jednom vremenu, kao porodično blago. I nije na tom parčetu obično jeftinog perforiranog papira mnogo pisalo. Obično, koje je takmičenje, rivali sa otisnutim klupskim grbom, stadion, termin meča i cena. Tačno je, nije mnogo pisalo, ali je sa karte moglo mnogo toga da se pročita, celi roman, recimo, sa naslovom tipa ja i moja porodica, ili možda moja ulica, ekipa iz kraja u jednoj epohi fudbala. Ljudi vole pobednike, vole da se identifikuju sa njima, ali draž fudbala se ne vidi na semaforu. Magično zračenje fudbala ne izbija, ne isijava iz rezultata. Iskonska vrednost ove igre se nalazi u sećanjima, podsećanjima i njihovo deljenju sa onima koji imaju slična iskustva. Šta se danas dešava? Vratimo se kući sa stadiona i otvorimo telefon, skrolujemo, te nađemo QR sa fudbala među kodovima sa plaćenom kaznom za nedozvoljen parking ili plaćeni ultrazvuk abdomena kod interniste!?
Fudbal je postao velika priča oko koje se, prema najnovijim istraživanjima FIFA, okupilo oko četiri milijarde ljudi. A svoju globalnu popularnost u ogromnoj meri duguje znakovima pored puta, od kojih je ulaznica sa utakmice uz navijačke šalove, kape, zastavice, suvenire iz lokalnih prodavnica, jedan od podsetnika, na momente oko kojih se prede priča i namotava klupko lepih uspomena.
Ovo sam jednostavno morao da iznesem i imam skoro četiri milijarde razloga za to – da svi ostanemo na okupu oko iste vatre koja nas greje. I da, masa ljudi je ono što održava ovu igru na pijedestalu najboljih, najzastupljenijih I najprofitabilnijih. Novčana masa, milijarde, evra, dolara , funti ili drugih valuta, nije kerozin za fudbalski let. Masa sa otkucajem srca u ritmu skakutanja fudbalske lopte je gorivo njegovog opstanka.
Sam fudbal nije lako objašnjiva priča. Ne menja se UEFA reljef. Zapravo, menja u toj meri što se fudbalski vrhovi Evrope sjedinjuju u lance i postaju sve viši. Od 1991. kad je Crvena zvezda osvojila “Mon Blan” u Bariju, još samo su dva kluba van Liga petice , Ajaks 1995. i Porto 2004. uspeli da ponove taj podvig. Ove godine u borbi za trofej UEFA Lige šampiona učestvovaće 82 kluba. I mada je sasvim sigurno, a tako bih voleo da grešim, do završnog meča krajem maja na Puškaš areni u Budimpešti stići će neko iz društva milijardera. Ipak, pogledajmo mčeve ovog kvalifikacionog sita: stadioni su odlično popunjeni, borba da poslednjeg minuta produžetka, “rešeta” na koje bogati gledaju kao na lepetanje leptira, koji treperenjem svojih krila žele da izazovu potres u fudbalskom masivu novca i moći. A krila nade neumorno rade.
