Priča prva: Izdavaštvo
Nakon odgledane serije „Queen’s Gambit“ na Netflixu, odigram sa ćerkama na chees.com svako veče 3-4 onlajn partije šaha protiv nasumično odabranih protivnika iz celog sveta.
Moj post o tome video je Josip iz Zemuna i javio mi se direktnom porukom na društvenoj mreži Tviter. On i još nekolicina prijatelja, naime, uspeštno izdaju American Chess Magazine. Izdaju ga i štampaju u Zemunu i šalju šest puta godišnje pretplatnicima širom SAD. Informacija je delovala toliko bizarno da sam odmah pristao da se vidim sa njima. Par dana uoči Nove godine Josip i njegov kolega iz magazina ispričali su mi kako su svojevremeno bili deo ekipe Šahovskog informatora…
Firma Šahovski informator bila je jedan od najvećih izvoznika u SFRJ, imala je elitni status poput Geneksa i u njoj se nije bilo lako zaposliti.
Aleksandar Matanović i Milivoje Molerović osnovali su preduzeće Šahovski informator 1966. sa ciljem da ponude ostatku sveta novu vrstu pristupa informacijama o šahu. Kompanija je prodala tri miliona knjiga u 150 zemalja.
Moj post na mreži Linkdin na ovu temu pogledalo je 74.000 ljudi, njih 2.600 je lajkovalo, bilo je preko 60 komentara. Josip mi kaže da im je od tog posta Google analitika u Srbiji skočila za 18.200 % i da su počeli da dobijaju prve narudžbe za pretplatu iz naše zemlje.
Priča druga: Turizam
Ljuba Krstajić je sasvim sigurno najveći hotelijer na svetu koji je rođen na našim prostorima. Još osamdesetih otišao je na Karibe, oženio se tamo i započeo biznis u turizmu. Danas je sa partnerom iz Dominanske Republike vlasnik lanca od nekoliko desetina hotela u Meksiku, Dominikanskoj Republici i na Jamajci, a od skoro i u Hrvatskoj i Crnoj Gori.
Dok smo uz „marijačije“ u njegovoj vili u Kankunu pre dve godine slavili Prvi maj i Uskrs – pitao sam ga kako je započela ekspanzija ovog turističkog centra u Meksiku. Ispričao mi je Ljuba da je Vlada meksičke savezne države Jukatan krajem sedamdesetih poslala jedan tim svojih ljudi u Beograd, u Yugotours, da ih oni poduče „vertikalnoj organizaciji turizma“.
Ako izuzmemo 2020. koju je obeležila pandemija – samo grad Kankun godišnje primi preko 6 miliona turista. Tri puta više nego cela Srbija sa Beogradom, Novim Sadom, Vrnjačkom Banjom, Kopaonikom, Zlatiborom i drugim destinacijama i atrakcijama.
U maju 2019. u Poreču je organizovan susret 120 bivših zaposlenika Yugotoursa, danas vrsnih turističkih eksperata razbacanih po celom svetu. Četvorodnevni događaj završen je Grand Yugotours Reunion gala večerom u Vili Polesini.
Kada smo letos organizovali onlajn-konferenciju na temu HoReCa industrije u vremenu pandemije, pozvao sam Ljubu da prenese svoja iskustva i predviđanja ovdašnjim hotelijerima. Pitao sam ga da li su ga ministri turizma i vlasnici hotela u regionu nekada pitali za savet. Kaže da neki jesu, ali su uglavnom posle toga sve uradili suprotno.
Priča treća: Arhitektura
Aerodrom Entebe u Ugandi postao je svetski poznat po čuvenoj akciji Mosada iz 1976. kada su oslobođeni putnici izraelskog aviona kojeg su oteli palestinski teroristi i preusmerili ka Ugandi kojoj je tada vladao njima prijateljski nastrojen diktator Idi Amin Dada. Akciju je osmislio Šimon Peres, tadašnji ministar odbrane Izraela.
Pre bezmalo godinu dana organizovali smo konferenciju Innovation Talk u Beogradu kojoj je prisustvovao Šemi Peres, Šimonov sin, vodeći čovek jednog od najvećih izraelskih investicionih fondova. Posle konferencije on je promovisao i autobiografiju svog oca Ovde nema mesta za male snove čije je srpsko izdanje štampao Službeni glasnik. Na večeri u Lovcu dotakli smo se te priče iz 1976. pa sam saznao da je aerodrom Entebe projektovao jugoslovenski arhitekta Aleksandar Keković (1939-2018). Tadašnje vlasti Jugoslavije, iako bez zvaničnih diplomatskih odnosa sa Izraelom, dostavile su Mosadu kopije projekta aerodroma kako bi Peres mogao što uspešnije da organizuje Operaciju Entebe.
Naravno, aerodrom u Entebeu bio je jedan od nekoliko stotina projekata – kongresnih centara, brana, hidrocentrala, fabrika, stadiona, aerodroma i drugih komplikovanih građevina koje su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih – projektovali jugoslovenski arhitekti i gradile jugoslovenske kompanije. Neke od njih ceo svet je video pre dve godine na čuvenoj izložbi Brutalizam u njujorškom muzeju MoMA.
Sasvim je sigurno da slične priče postoje u gotovo svim oblastima života i svim industrijama – od poljoprivrede preko proizvodnje oružija do svemirske tehonologije i igranja mjuzikla Kosa u Beogradu 1969, odmah nakon Njujorka i Londona. Na z nas je serijom spotova Vi ste svet protekle dve godine podsećala Američka ambasada u Beogradu.
Kuća koju smo podigli više ne postoji. Umesto nje danas imamo nekoliko manje ili više uspešnih državica, (nijedna nije ni blizu uspeha koji je imala Jugoslavija) i stotine hiljada talentovanih i stučnih ljudi koji su svoju sreću potražili u Torontu, Hamburgu ili Šangaju.
Zaključak verovatno nije potreban, donećete ga i sami, ali da ipak kažem. Talentovani ljudi u svim oblastima su „rasli“ na ovim prostorima i pre Tesle i nakon njega – samo je pitanje država i političara da li te ljude stavljaju na čelo svojih institucija i motivišu ih da ostanu u zemlji ili ih teraju što dalje od sebe kako bi ispodprosečni ali pokvareni nastavili da ih pljačkaju.
