Autori: Dušan Antonijević i Haris Ličina
Drugog dana festivala, nabijeni na malom stejdžu, okupili smo se da čujemo brif. Prvo, okupljanje i prebrojavanje. 53 zemlje, iz različitih delova sveta, prisutne. Pozdravljamo se sa kolegama iz Bosne, želimo jedni drugima sreću, snimamo atmosferu u prostoriji. Električno je, sa dosta entuzijazma svi iščekuju isti brif. I naredns 24 neprespavana sata koja slede. Zvaničnici festivala nas upoznaju sa kompanijom iza brifa, Comic Relief, britanski charity koji su osnovali komičari kako bi se kroz humor izborili za pravedniji svet bez siromaštva. Većina zemalja nije bila upoznata sa samom organizacijom, pa nas temeljno upoznaju sa organizacijom, istorijom, aktivnostima. I zadatkom ispred nas, koji nam je postajao sve jasniji kako smo išli kroz brif. “Gubimo generaciju 20-30. We need to start a movement that they can take, shape and own.” Neverovatno jednostavno i precizno sročeno i daje nam svima odrešene ruke da mu priđemo sa skroz različitih strana. To nam je bilo jasno od samog starta.
Tokom brifinga, zapisujemo puno informacija, misli, asocijacija dok pričaju. Pitanja lete sa svih strana i sa svih krajeva sveta. Žvrlja se po sveskama, papirima, zaokružuju se ključne reči iz kojih će se mnogim timovima na kraju roditi i krajnje ideje. Sam brifing je bio dosta zabavan, i ma koliko zadatak pred svih 53 tima bio težak, odmah nam je bilo jasno da ćemo se zabaviti u narednih 24 sata. I da će nam vreme proletiti.
I stvarno, proletelo je. Između nebrojenih kafa, momenata da uhvatimo sunce i probamo da krekujemo ideju, zadatak nam je pao sa neočekivanom lakoćom. Ne iz uverenja da smo najbolji na svetu, niti iz podcenjivanja samog zadatka. Upravo suprotno. Osvrnuli smo se oko sebe, videli preko 100 mladih kreativaca koji su svi zaslužili svoje mesto ovde na takmičenju. I rešili smo da se zabavimo. Da uradimo nešto neočekivano, nešto hrabro, i nešto na šta ćemo nas dvojica biti ponosni. Ideja je došla relativno brzo u procesu, kad smo odbacili par ideja za koje smo pretpostavili da će mnoge ekipe prirodno poći od njih. Tako je stvarno i bilo na kraju. Kada smo videli sve radove, prepoznali smo iste ideje koje smo imali, o kojima smo pričali, i od kojih smo baš zato i odustali. I možemo da kažemo da, bez obzira na rezultat, ne žalimo.
Sama 24 sata su prošla jako brzo, iako su bila intenzivna. Puno kofeina, guranja koliko još možemo da gurnemo ideju, pisanja i pisanja, i još pisanja je prošlo u narednih 24 sata. Dan i noć su se brzo smenili, smenjivali smo festivalski prostor za terasu smeštaja. A i noć je jako brzo smenio dan – mada smo već bili prilično zadovoljni idejom i kako ideja izgleda. Tako da nam je sama predaja borda pala dosta entuzijastično, i kao jedno veliko olakšanje iza nas. I prezentovanje dan kasnije je došlo brzo, oživeli smo ideju, i čak iako nije shortlistovana, i dalje ponosno stajali iza nje.
Dan prezentacija je prošao u prepričavanju iskustava sa ostalim timovima, bodrenju jedni drugih, i konačno malo predaha uz onaj deo plaže koji festival nije preuzeo. Od sva 24 sata, možda nam je najveće iznenađenje koliko nam je sam proces bio bez velikih izazova, stresa i trzavica. 24 sata vas prilično fokusira na zadatak, a i fokus da probamo da uradimo nešto malo pomerenije je ceo proces učinio zabavnijim. Da, malo je vremena. Ali i sasvim dovoljno. Da, teško je spakovati sve što želimo da kažemo u boxeve od 150 reči. Ali, svaki izazov nas je terao da se izoštrimo, da budemo jasni, da budemo hrabri, i da verujemo u ideju. I sa time ćemo se sigurno vratiti, i kući, a nadamo se i u Kan, bilo kao mladi, bilo kao “samo” lavovi.
