Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Piše: Branimir Brkljač
Izgledalo je da će to biti još jedan sasvim običan dan te 1888. godine. Uspešni švedski industrijalac Alfred Nobel, koji je patentirao dinamit i obogatio se njegovom prodajom po celom svetu, u svom je domu u Parizu, kao i svakog jutra, uzeo da pregleda dnevne novine. Tog dana je imao šta i da pročita. Ni manje ni više nego da je on lično, dakle Alfred Nobel – umro!!! To mora da je zaista posebno iskustvo. Ne poznajem nikoga ko je o sopstvenoj smrti čitao u novinama. Ne znamo kako se gospodin Nobel osećao u tom trenutku i kakve su mu misli padale na pamet. Znamo da je tekst, u kome je ta vest bila objavljena, imao naslov »Trgovac smrću« i u njemu je tvorac dinamita optužen da je zbog svog pronalaska odgovoran za smrt hiljada ljudi širom sveta. Kasnije će se ispostaviti da su novinari francuskog lista pobrkali Alfreda Nobela sa njegovim starijim bratom Ludvigom, koji je u stvari preminuo. Eto, dogodi se… Novinari k’o novinari – i tada kao i sada, često ne provere baš svaku informaciju koju dobiju i tako dođe do zabune. Bilo kako bilo, Alfred Nobel je tog dana iz prve ruke saznao po čemu će ga svet pamtiti kada jednog dana stvarno bude umro. Očigledno mu se to nije dopalo, pa je 27. novembra 1895. otišao u Švedsko-norveški klub u Parizu i svojeručno na četiri strane napisao svoj testament u kome je samo manji deo svog ogromnog bogatstva rasporedio rođacima i svojim zaposlenicima, a onaj veći deo formirao kao fond i odredio da se od kamata na uloženi kapital godišnje dodeljuju nagrade pojedincima koji su u protekloj godini dali najveći doprinos čovečanstvu. Jasno je definisao i kategorije u kojima će se nagrade dodeljivati – fizika, hemija, matematika i medicina. Tome je dodao i posebnu nagradu u jednakom novčanom iznosu i za onoga ko u toj godini bude dao najveći doprinos širenju „bratstva među narodima, ukidanju ili smanjenju stajaćih vojski i za održavanje i promociju mira u svetu“. Alfred Nobel je stvarno umro sledeće, 1896. godine, prve Nobelove nagrade su dodeljene 1901., a ime Alfreda Nobela se danas vezuje sa prosepritet čovečanstva, a naročito je moćna identifikacija njegovog imena i mira u svetu. Nobel je uspeo da ga svet pamti ne po onome po čemu je bio poznat dok je bio živ, već po onome po čemu je on hteo da ga svet pamti.
Te istorijske epizode sam se setio pre neki dan kada sam u novinama čitao tekst…. (daleko bilo – ne, nisam čitao TAKAV tekst) o britanskoj firmi QR Memories iz Dorseta koja nudi usluge postavljanja QR koda na nadgrobne spomenike, tako da kada neko dođe da poseti tako opremljen grob da bi, recmo, položio cveće ili zapalio sveću, može da svojim pametnim telefonom skenira QR kod i dobije dodatni sadržaj o pokojniku – slike, tekstove, linkove, pa i filmiće sa blaženopočivšim u glavnoj ulozi. Ima i drugih sličnih primera. Recimo, ako ste tviteraš možete se registrovati na stranici www.liveson.org i vašu tviter komunikaciju analizira njihov algoritam, tako da kada umrete mašina nastavlja da komunicira i dalje umesto vas, jer vas je u međuvremenu dobro upoznala i zna sve o vama. Uostalom, slogan „when your heart stop beating you keep tweeting“ vrlo jasno objašnjava o čemu se radi. Istina, mala začkoljica je u tome da će mašina to da radi za vas samo za period za koji ste platili, ali bez brige – imate mogućnost da nađete nekoga ko će voditi računa o vašem profilu, pa možete da terate dokle hoćete – odnosno dokle taj neko bude plaćao za takav vaš tviter život. Sličnu, ali još kompleksniju uslugu, koja nije ograničena samo na tviter, obezbeđuje i kompanija „Eternime“, koja vam nudi „virtualnu besmrtnost“ u formi interaktivnog avatara koji komunicira kao da ste to vi. O životu posle smrti možete više da saznate i da se obrazujete na tu temu na blogu The Digital Beyond koji vam obećava pomoć pri „predviđanju i planiranju budućnosti vašeg digitalnog sadržaja“. Sve to zajedno nekako nadrealno podseća na onaj davni legendarni slogan jednog ovdašnjeg pogrebnog preduzeća: „Na vama je samo da umrete – sve ostalo je naša briga!“
Budimo realni – ovo ništa ne bi trebalo da bude ni šokantno ni iznenađujuće. To je logična posledica sveopšte transformacije svakodnevnog života pod uticajem najnovije tehnološke revolucije. Ako je „pametni telefon“ postao praktično ljudski organ bez koga se više ne može i koji nam omogućuje život u virtualnom svetu te da je virtualni život na društvenim mrežama za sve više ljudi danas važniji od stvarnog (pri čemu je ozbiljno pitanje šta je danas realan život – onaj virtuelni ili onaj stvarni i koji više volimo da živimo) i kada znamo da su virtualna realnost i uvećana realnost („virtual reality“ i „augmented reality“, što nije isto) područja u kojima se informatička tehnologija najbrže razvija, a najveće svetske kompanije u tu tehnologiju ulažu milijarde („Oculus VR“ koji je kupio Fejsbuk je samo jedan takav primer), onda stvarno ne treba da čudi da se relativizuje i granica između života i smrti. Tehnologija je samo jedan i to ne najvažniji element koji vodi ka tome. Ljudsko ponašanje je ključni faktor koji je virtualni život učinio važnijim od stvarnog.
Ostavimo mrtve na miru, bar za trenutak i okrenimo se živima. Poznata je teza, koju i sam često ponavljam u svojim tekstovima i na svojim prezentacijama, da je danas svaki pojedinac medij koji proizvodi određeni sadržaj i istovremeno ga emituje, pa je tako svako od nas postao medij. U našoj je prirodi da se predstavljamo onako kako bismo želeli da nas drugi ljudi dožive, a ne onakvim kakvi stvarno jesmo i to smo oduvek radili. Kada to naše takvo „predstavljanje“ pretvorimo u medijski sadržaj koji se emituje „na daljinu“ i praktično bez ograničenja, ta potreba postaje još izraženija, jer, na jednoj strani imamo poznate i prihvaćene modele iz mas medija koje imitiramo, a na drugoj, istinitost tako proizvedenog i emitovanog sadržaja je manje proverljiva. Tako sve više sami formiramo svoju virtualnu ličnost i karakter. Intezitet komunikacije i interakcije sa drugima u tom virtualnom svetu se takođe stalno povećava i potrebno je sve više vremena i energije da tu sliku o sebi održavamo, hranimo i dodatno razvijamo u pravcu idealnog sebe. Pošto se i drugi tako ponašaju, sve više u tom virtualnom svetu međusobno komuniciraju veštački iskreirani likovi, a ne realni ljudi. A oni vremenom sve više počinju da liče jedni na druge. Jeste paradoksalno, ali da bi u tom svetu bio primećen moraš da slediš neki nametnuti model izgleda i ponašanja pa je sve više istog, dolazi do svojevrsnog procesa kardašijanizacije. Tako se vremenom taj raskorak između stvarnog mene i idealnog mene povećava i stvarni „ja“ postraje sve više podređen idealnom „ja“. Ne treba nam nikakva firma da bi napravila avatara za nas – mi smo svoje već sami stvorili.
Ako ovu tezu dodatno radikalizujemo, možemo postaviti pitanje koja je razlika između virtuelnog sadržaja koji je proizveden za nekoga ko je umro i onog virtuelnog sadržaja koji živi svakodnevno stvaraju i emituju o sebi? Ili još bolje pitanje – koja je razlika između umrlih koji su nastavili da žive u virtelnom svetu i živih koji i žive pretežno u virtuelnom svetu?
Jedna od osnovnih pretpostavki digitalne ere u kojoj živimo je stalna prisutnost koja se manifestuje kroz stalnu onlajn aktivnost. Kao što vidimo, za to nije više nužno potrebno da ste stvarno živi, jer vaša društvena aktivnost više nije vezana za fizički prostor i neposredan fizički kontakt. Smrt više nije dovoljno jak razlog za odsutnost, ili jednostavnije rečeno – mrtvi ne moraju automatski biti i oflajn.
Nekada su besmrtni postajali samo oni koji su čovečanstvo zadužili velikim delima (ili velikim nedelima). Danas to može da postane svako od nas. Samo još čekamo da objave statusa da smo svi postali nobelovci.
