This article is also available in: English
Piše Robert Čoban, predsednik Color Press Grupe
Ovih dana navršava se tačno sto godina kako se “ostvario vekovni san Južnih Slovena da žive u jednom državi”. Šta je bilo sa tom državom 1941, 1991. i 1992. svi znamo. Ono što nas ovde zanima je – kako danas, vek od osnivanja zajedničke države i gotovo tri decenije od njenog poslednjeg rasturanja, izgleda taj zajednički prostor kada je reč o medijskoj i marketinškoj industriji.
Osunčana terasa hotela Bernardin u Portorožu, pauza za kafu na Sempl konferenciji koja okuplja ljude iz marketinga i medija iz celog regiona. Beogradski kolega Zoran Torbica je već nekoliko godina na privremenom radu kao savetnik gradonačelnika Kopra. Kaže da mu je život u slovenačkom malom gradu oporavio dušu i telo i da se oseća deset godina mlađim. Za istim stolom je i Bojan Jelačin, Slovenac koji već devet godina vodi agenciju Pristop u Beogradu. Nešto kasnije srećem Ekrema Dupanovića, sa kojim se, čini mi se, svuda više srećem nego u njegovom Sarajevu i mom Novom Sadu. Naš direktor iz Skoplja, Aleksandar Nakov, mi šalje fotografije da je sve spremno za sutrašnju Pro Femina konferenciju u glavnom gradu Makedonije; dok na live-streamu pratim našu Innovation Talk konferenciju u Kombank dvorani u Beogradu na kojoj učestvuju ministri zaduženi za inovacije iz gotovo svih zemalja regiona.
Beograđani, Zagrepčani, Splićani, Slovenci, Crnogorci…ceo region začinjen sa nekolicinom stranaca – to je slika gotovo svakog ovakvog okupljanja u gradovima nekadašnje Jugoslavije – na Weekend Media Fesitvalu u Rovinju, na Semplu u Portorožu ili Digitalu u Beogradu. Svi i dalje govore “naš jezik”, mada mlađe generacije Slovenaca i Makedonaca sve teže, pa su potrebna dodatna pojašnjenja za neke reči, ali imam utisak da se svi jako dobro razumemo. Većina stranaca koje sam pomenuo dolaze da nam iznova objasne kako je Content – king i da je bolje bili mlad, lijep i bogat nego star, ružan i siromašan. Nama, čiji je lider pre 50 godina dočekivan sa počastima u svim prestonicama sveta, nama čije su firme gradile mostove i nebodere širom planete. Nama, koji smo danas jedini kontra-dokaz tezi da čovečanstvo živi u do sada najboljem od mogućih svetova i da “Besser war es nie” kako kaže nemački Stern na naslovnoj pre par nedelja.
Aleksandrova Jugoslavija se raspala u 2. Svetskom ratu, obnovio je Tito da bi se njegova zemlja raspala u ratovima devedesetih. Danas je na tom prostoru 6-7 zemalja od kojih su neke u EU, a neke na putu da tamo budu. Govorimo isti ili sličan jezik, slušamo istu ili sličnu muziku, volimo iste prepoznatljive brendove, uživamo međusobno u hrani i piću sa ovog prostora. I da ne bude zabune, nije reč samo o “elitističkim i kosmopolitskim krugovima”: taksisti, konobari, prodavačice na pijacama – 10 godina unazad – nijedna jedina neprijatnost ili izliv nacionalne netrpeljivosti.
Onda otvorim novine, upalim TV ili pokrenem aplikaciju nekog portala i shvatim da sam glup i neobavešten – naime, samo što se nije zaratilo: Srbija sprečila Kosovo da uđe u Interpol, onda ovi da se osvete digli takse na uvoz srpske robe prvo za 10% pa na 100%. Usput je stradala i Bosna jer se Kosovari boje da će Srbi da plasiraju svoju Plazmu i Moju kravicu preko Republike Srpske. Pa su se onda gradonačelnici srpskih opština na Kosovu naljutili, dali ostavke i došli u Beograd. Slikali se ispred Predsedništva na Andrićevom vencu.
Onda čitam kako novinarka iz Sarajeva kaže da nikad više neće dolaziti na organizovane medijske ture u Srbiju jer joj je konobar u Beogradu, kad je rekla da ne jede svinjetinu, odgovorio: “Šta bi ste vi, da vam poslužimo lava?”. Odem u sobu, upalim TV, prebacim na HTV, u toku je neki okrugli sto na kojem gospođa javna pravobraniteljica govori kako nije “komunalni problem” to što neko ispisuje kukaste krstove i slovo “U” po kontejnerima i zidovima u Zagrebu. Pre nje je, naime, hrvatski ministar pravosuđa rekao da je to “komunalni, a ne politički problem”. Jedan prijatelj podeli vest o sramotno blagoj kazni Višeg suda u Beogradu za jezivi zločin nad Karmenom Kamenčič (18) u Bosanskoj Krupi, u julu 1992. godine. I ispod vesti, provala mržnje sa svih strana.
Odspavao, odleteo nazad u Beograd, vozim sa aerodroma, gledam naslovne strane dnevnih novina: “Priznanje genocida u Srebrenici – uslov za prijem Srbije u EU!” Podnaslov: “Rezoluciju progurao Slovenac!”, odmah pored: “U Hrvatskoj knjiga o Luburiću: Sad veličaju zapovednika Jasenovca!”, “Slobin mozak ukrali u Hagu!”, “Milogorci proširili listu Srba kojima je zabranje ulazak u Crnu Goru”.
Pitanje koje sebi i drugima svakodnevno postavljam u TV-emisijama, na konferencijama i za kafanskim stolovima: Zašto političke elite podstiču medije pod svojom kontrolom da region neprekidno drže u stanju kao da će sutra ponovo početi rat? Zato što znaju da to prija uhu onih sa prihodima ispod 200 eura mesečno, kako je to kategorizovao Rambo Amadeus. Zato što su to ljudi koji ne umeju ništa drugo da rade sem da vladaju siromašnim zavađenim plemenima?
Kako je moguće da je Ruanda, 24 godine nakon jezivog genocida, danas “Švajcarska Afrike” sa najvećim privrednim rastom na kontinentu i najvećim procentom žena u parlamentu na svetu. Jesu li Hutu i Tutsiji pametniji od Srba, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i ostalih? Dali smo pijaniji 100 godina od “novembarske noći” o kojoj je pisao Krleža i gluplji i primitivniji 23 godine od Dejtona?
To je pitanje na koje odgovor moraju da daju iste one društvene elite koje u pauzama između dva panela ili studije slučaja opušteno ispijaju svoj espreso na novembarskim zubatim suncem obasjanoj terasi u Bernardinu.
