Piše: Ivan Stanković, Communis DDB
U svojoj knjizi Kakodalogija sam, nakon jedne od svojih brojnih grešaka, kao zaključak napisao rečenicu: Kad sedneš u pogrešan voz, sve su stanice pogrešne. Ona se odnosi na činjenicu da si doneo početnu pogrešnu odluku i da je nakon toga sve problematično te da nema razloga da se nerviraš i buniš zbog negativnih konsekvenci pogrešne prve odluke. I da je jedini način da se izvadiš iz toga da napustiš taj pogrešan voz, a ne da kukaš.
Rekao, pa zaboravio.
Povod za ovaj tekst je nedavno završeni Weekend Media Festival i moj One-to-One razgovor sa Željkom Mitrovićem.
Da li je moja odluka da prihvatim da ja budem taj koji će razgovarati sa jednim tako kontroverznim likom, kao što je Željko, bila ispravna ili ne, sada je kasno debatovati. Nad prosutim mlekom ne vredi plakati.
Ima više razloga zašto sam se upustio u ovu avanturu.
Prihvatio sam jer imam poseban odnos sa WMF. Od osnivanja, svake godine aktivno radim kako na kreiranju, tako i na izvođenju programa. I uživam u svakom trenutku koji provedem u Rovinju. Na srpskom rečeno: It’s my baby.
Da budem iskren, laskalo mi je i to što su obe strane insistirale da baš ja budem taj koji će voditi ovaj razgovor. Obe strane su bile sigurne da će biti dobra zabava. I da se neće prelaziti granica. Sujeta je prisutna, a ona je često najsigurniji vodič za problem i/ili katastrofu.
Kada sam prvi put o ovome razgovarao sa Željkom i organizatorima, vrlo sam jasno rekao da ću biti oštar, ali ne i nekorektan. Da neću prelaziti granicu dobrog ukusa, neću ići ad hominem i slično. Ali i da ga neću štedeti od neprijatnih pitanja. Svi smo se složili oko toga, na meni je ostalo da napravim nešto konkretno.
I tu nastaju problemi. Kako biti objektivan kada Pink i Željko reprezentuju dosta toga sa čime se ja, ne samo ne slažem, nego imam radikalno drukčije stavove? Kako biti korektan kada znam dosta toga što nije za javnost? Kako sprečiti džihad?
Da se razumemo: ni Željko nije mala maca. Spretan je on da prevesla i veće majstore od mene, bez ikakvog problema.
Postavilo se i pitanje dvojstva funkcije u kojoj ja ovde nastupam. Definitivno nisam novinar, nego čovek iz profesije koji predstavlja jedan fenomen, gde se postavlja jedno veoma delikatno pitanje. Kako da jasno iskažem svoj profesionalni i lični stav, a da ipak dam šansu i drugoj strani da kaže svoje mišljenje i stav?
Jer posao intervjuera ili novinara, u kojem sam se ja našao, je nešto sasvim drugo od mog ličnog i profesionalnog. Rekao sam da mi je ovo drugi ovakav razgovor u životu. Možda i poslednji. Prvi je bio sa dva giganta: Goranom Milićem i Aleksandrom Tijanićem, gde je moja uloga bila daleko lakša. Njih nije trebalo predstavljati, njih nije trebalo demolirati, samo im davati prave šlagvorte u pravom trenutku za prave odgovore.
Ovaj put, komentari mnogih sa kojima sam razgovarao pre Rovinja su bili veom hušački: j… mu majku, demoliraj ga, pokaži kakav je ološ, razotrkij ga ljudima…. Iako ne delim njihove stavove, bio sam svestan kontradiktornosti Željka i delikatnosti svoje uloge.
Uloga intervjera, u ovom slučaju, nije da bude glavna zvezda programa, pogotovo ovakve vrste. Ovo nije niti tabloidni, niti politički, niti celebrity razgovor. Ovo je prestavljanje čoveka koji je jedan od najznačajnijih ljudi iz profesije i koji se prvi put našao na ovakvom mestu. Ovo je bila priča o fenomenu zvanom Pink.
Dakle kako pomiriti lični stav i profesionalnu funkciju novinara (o kojoj, by the way, pojma nemam)?
Tada sam odlučio da čitav nastup podelim na dva dela. Prvi će biti moj stav, u formi autorskg i ličnog načina predstavljanja sagovornika, sa svim relevantnim informacijama, urađen da sve kaže, a ne uvredi sagovornika. Na samoj granici.
Drugi deo će biti njegov stav, u formi razgovora, gde će se postaviti sva, pa i neprijatna pitanja, dati šansa da kaže, a gledaocima ostaviti priliku da sami formiraju svoj zaključak. Svoj stav prema odgovorima, iskazivati tu i tamo komentarima. Ne ići na uništavanje, niti afirmaciju.
To sam i uradio.
I niko nije zadovoljan.
Neki mi zameraju da sam bio suviše agresivan, ironičan i uvredljiv u predstavljanju Željka. Drugi da sam ga rehabilitovao, da sam bio snishodljiv prema njemu i poštedeo ga javnog razotkrivanja.
Onda sam shvatio gde sam napravio tu početnu pogrešnu odluku, šta je taj pogrešan voz.
To je sama činjenica da mi je sagovornik neko tako kontroverzan kao što je vlasnik Pinka. Osoba o kojoj postoji veoma veliki broj unapred pripremljenih stavova, i gde, bilo šta se uradi, osim krvi na sceni, nije dovoljno dobro.
Moja uloga novinara, pored mog ličnog stava koji se užasava takve vrste tabloidnosti, me je sprečila da krenem u tom pravcu. Novinar, na ovakvom mestu i događaju kao što je WMF, ne sme da ima izražen stav, niti za, niti protiv i treba da svoju ulogu podredi glavnoj zvezdi.
Znao sam da je Željko Mitrović osoba koja izaziva dosta kontroverzi, ali da će izazvati toliko emocija kod nekih ljudi, nisam pojma imao. Da sam sve to znao, duboko bih razmislio da li bih u taj voz ušao. Iako, kad pogledam unazad, ništa ne bih u svom pristupu radu promenio.
Jer, kada ti je glavna zvezda problematična i polarizatorska kao Mitrović, a ti pokušavaš da budeš objektivan, onda si u problemu. Ovakva ličnost ne trpi objektivnost, moraš biti svestan da te svi neće voleti. Što je tužno, ali istinito.
I onda shvatiš da si pojeo g… kada si se prihvatio jednog ovakvog zadatka.
Ali, tada je već kasno.
