Piše Nina Lalić, San Francisco
Svake godine, sedam dana u Kaliforniji traje festival Burning Man.
Ja inače Kaliforniju jako volim, i kao prostor i kao koncept. Od mnogo mogućih stvari, Kaliforniju vidim kao lokomotivu planete, gde se većina stvari koje menjaju svet izmisle i usvoje prve. Nešto je možda ružno a nešto genijlano, ali ko će to da odvoji, čim ih smišljaju ljudi i čim uzimaju maha, mora da su potrebni ili čak neophodni. Zato sve uzimam sa blagošću i tražim od sebe da ih razumem, a ne da ih ocenjujem. Tako je i sa Burning Manom.
Jedan deo ljudi smatra da je jedino tih sedam dana kod svoje prave kuće. Sa svojom dušom. Jedan deo ne zna tačno zašto ide, ali nešto ih privlači. Neki idu da raščiste sa dilemama. Neki idu da im se nešto desi. I ko zna koliko motiva ima za odlazak u pustinju. Ja ću ovde da opišem svoj.
Scena je dramatična. Ogromna vrućina. Nesnosna. Gola pustinja i 80 000 veselih ljudi. Svako je svakome na neki način prijatelj iako se ne poznaju. Novac nema svrhu pošto ništa ne može da se plati. Ništa nije na prodaju, a sve svako može da uzme. Šta više, svako nosi po neki poklon koji daje onome ko mu se dopadne. Muzika svira glasno iz svakog ugla. Svi su na biciklima i istražuju šta ih privlači.
Organizovani smo po kampovima i svaki kamp ima svoju temu i svrhu. Neki prave koktele, neki popravljaju bicikle, drugi štampaju majice, treći daju časove joge…
Male ili velike skulpture su prosute po toj ogromnoj pustinji i beskrajno puno ima šta da se razgleda. Sa puno ljudi, koje ne bi sreo u realnom životu, sretneš se i pričaš o stvarima koje te u tom trenutku zanimaju.
Pošto nema ograničenja i svako je na svoj način slobodan, razgovori su spontani i prijatni te na svoj način zapravo duboki i iskreni.
Po meni, ovo je prilika da se ljudska rasa saglkeda na način koji nije moguć nigde, sem tamo. Dobiješ uvid u to kako se ponašaju ljudi kada nemaju ograničenja ni socijlna očekivanja.
Družiš se sa ljudima u svom autentičnom obliku.
Neko je obučen provakativno, neko prenatrpano, neko normalno, neko jako lepo. Svi su zanimljivi pošto su izmislili sebe za ovu priliku. Svako svakom čini usluge i deli osmehe.
Kao da si otišao na Mars gde ljudska rasa živi po principima koji su njima komforni u tom trenutku.
Ono što je posebno zanimljivo je da postoji pravilo, mit, da se čuda dešavaju te nedelje na tom prostoru. ‘Playa delivers’. Gotovo svako ima anegdotu kojom opisuje neko čudo koje mu se desilo u pustinji, u tih par dana. Ili je sreo nekoga ko će mu promeniti zivot, ili je spoznao nešto što mu je trebalo da zna.
Meni je to jako stimulativno. Odeš na kraj sveta, okružen si ljudima i živiš život gde je sve jednako, i sve je moguće, i svi su svima prijatelji.
Ima puno ljudi koji su jako pametni i koji su jako kreativni. Gotovo svi imaju ambiciju da budući svet bude bolji. Te nedelje kao najmanje, svedočiš da su svi ljudi u srži isti i da svi žele da budu dobri.
Ja ne pijem, i ne volim droge, zato se svega odlično sećam. Takođe, ne maskiram se, već nosim garderobu iz svog ormara. Meni je poenta da sam ista kao u normalnom životu, ali da sam sa 80 hiljada ljudi koji imaju ambiciju da budućnost bude kolektivno svima bolja. Iskreno.
Kada se vratim, prašnjava i pocrnela, za jednu malu klasu poznajem ljude bolje i sve nas više volim kao rasu. Eto toliko.
Ove godine su mene i Jennifer Raiser ljubazno pozvali Irena i Ekrem da dođemo u Sarajevo i, između ostalog, na Woman.Comm konferenciji ispričamo detalje sa ovogodišnjeg Burning Mana. Poziv je prvo stgao meni, a ja sam odmah predložila Jennifer pošto je Jennifer autorica najvažnije knjige Burinng Man – Art on Fire. Ove godine završava drugu ediciju te iste knjige. Bila je blizak prijatelj osnivača Larry Harveya, koji je peminuo prije četiri godine
Ja sam bila u legendarnom kampu DISORIENT, kojeg je osnovao sada već slavni umetnik Leo Viilareal (čija svetla osvetljavaju Temzu na svim mostovima Londona, kao i Bay Bridge u San Francisku). Jennifer je svojim službenim automobilićem zujala po pustinji danju i noću i pružla art ture velikim mecenama ovog festivala. Jennifer je u neku ruku gradonačelnica ovog fiktivnog grada. Jedno veče, nakon što smo se vozile pustinjom i divile svetlima, energiji i kreativnosti, uvučene u veštačko krzno, pošto su temperature već značajno opale, otišle smo kod mene u kamp, gledale u zvezde u koje je upirao laser Leo Villareala i razgovarale o Sarajevu. I za nju i za mene Sarajevo je mesto puno emocija, čistoće, potencijala, šarma i čuda. Kao neki prirodni nastavak Burning Man ideologije… Mesto gde su ljudi ljubazni i srećni. Ni jedna ni druga nikada nismo bile u Sarajevu i obe smo sretne da ćeno dožijeti tu avanturu. Ovo pismo pišemo da bismo se najavile i kazale da se jako radujemo.
