Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Jedina stvar koju danas nikako ne bih radila jeste da budem na poziciji direktora televizije.
Zašto? Pa zbog strašne nemani koja preti da ih sve proguta. Televizije, mislim. Baš kao što su i mnoge druge delatnosti, poput knjižara, prodavnica, pa čak i čitavih tržnih centara progutane prašumom Amazona. Danas se direktori televizija plaše samo jednog zvuka. Kuc, kuc, ko je to? Netflix pred vratima. Netflix, uhhhhh!! Netflix je stigao u 130 zemalja sveta uključujući i Somaliju i Srbiju. Čudo globalne civilizacije. Šta će sada biti sa kablovskom, zemaljaskom i ostalim televizijama koje drhte od rejtinga, klanjaju se marketingu i zaziru od Nielsena? Nemam pojma. I ne bih da budem na njihovom mestu, kao što sam već napomenula. Jer njih čeka – TV-teka. Muzej, arhiva, biblioteka. Nikada više ništa neće biti isto, kao u onoj pesmici „Avgustine, dragi, mili, sve je prošlo, sve iščili”… I gledaoci, i rejtinzi, i marketari, i budžeti, i programi. Da sam ja, ne daj bože, kao neki direktor neke televizije, sad bih se spakovala i pobegla glavom bez obzira. Pravo u Amazon.
I u Americi je zavladala panika jer je Netflix objavio da će njihovi program, poput Narcos-a, uskoro imati više gledalaca od Igre prestola, a da su tzv. zemaljske televizije (pa i kablovske), odavno ostavljene da gutaju prašinu koju galopirajući Netflix za sobom ostavlja, ili, što bi Ameri rekli: To bite the dust. Predstavnici NBC-a, Fox-a, i drugih ne-strimera bune se što Netflix ne objavljuje rejtinge svojih pojedinačnih serija i programa. Ali Netflix nije u biznisu rejtinga. Njih rejtinzi ne zanimaju. Ne zanima ih ni demografija, znate ono čuveno 18-49 starosna grupa preko koje su, što se tiče oglašivača, svi ostali mrtve duše. Oni kažu da ih ni to savršeno ne zanima, niti se opterećuju koja ih ciljna grupa gleda. Oni prave kvalitetne programe i za male ciljne grupe, jer njih baš briga koliko ih ljudi u pojedinačnom trenutku pojedinačno gleda. Njima je samo bitan broj pretplatnika. Zato imaju savršenu slobodu da nude raznovrsnu ponudu programa, koja privlači najrazličitije segmente publike. Zato imaju mogućnost da angažuju sve talentovanije stvaraoce sadržaja, (content creator, kako se to danas popularno zove), što povećava njihov krug talenata i kvalitet programa, zbog čega se iz dana u dan povećava broj pretplatnika, širi se svetska pretplatnička mreža, što opet povećava prihode, zbog čega se povećava suma novca za programe, zbog čega je sve veća ponuda sve kvalitetnijih i raznovrsnijih programa, zbog čega se povećava broj pretplatnika, zbog čega se povećava suma novca za programe, itd, itd, itd, itd, itd…
Za to vreme, direktori tzv. zemaljskih i kablovskih televizija još uvek žive u doba Jure, to jest sve mahnitije jure rejtinge ne bi li ujurili oglašivače, koji im sve više beže jer gledaoci, naročito ovi „živi” od 18-49, neće više da ih neko smara reklamama, neće da im neko secka serije po epizodama, neće da im neko određuje da baš četvrtkom ima da sede kod kuće da bi videli ko je ubica, neće i ne moraju zato što imaju načina da sve to gledaju i kasnije. Ali kasnije nema reklama, to jest one se uredno preskaču, znači to se ne broji kod ovih sa parama koje bi ovi direktori zemljaskih Jura televizija da ujure. Teška situacija. Teško je kad si zemaljac da se boriš sa vanzemaljcima koji te napadaju iz bezvazdušnog ne–reklamnog prostora u kome se slobodno kreativno leti neopterećeno rejtinzima.
Naravno, sve ovo nema veze sa nama, reći će ovi naši udobno uzemljeni TV direktori, zemljaci, daleko je to od nas. Ko kod nas uopšte ima mogućnosti strimovanja? Pa ko uopšte ima brzi internet? Pa čak i da ima, ima li Netflix titlove? I ko uopšte haje mnogo za strane programe, pored ovih naših tradicionalno dobrih repriznih serija koje deluju tako blisko i prepoznatljivo da ne moraju takoreći ni da se emituju, toliko smo ih puta prikazali da samo kažemo „Bolji život“, epizoda 52, a gledaoci je sami u glavi strimuju. Kakve to veze ima sa nama? Ko uopšte ovde haje za Narcosa? I za gledanje odjednom iz jednog sedenja, tzv. bindžovanje? Znate ko? Pa ovi od 18-49. Ovi što vam beže ispred nosa glavom bez obzira, što ne znaju ni šta se daje na vašim zemaljskim programima. I šta onda ostaje jadnim i tužnim televizijskim direktorima zemljacima? Pa ostaju im oni što su uvek kod kuće. Deca školskog uzrasta i njihove bake koje su uglavnom prešle granicu koja spada u godište „živih” (18-49) gledalaca. I tako se naše zemaljske televizije sve više, sve brže i sve konzistentnije iz zemaljskih pretvaraju i u „babske”.
Vreme je sad, kad je Netflix zaigrao i pred našim vratima, da i naši direktori zemljaci shvate da im je jedina nada u pravljenju mnogo izazovnijih i kvalitetnijih programa koji će privlačiti malo kvalitetniju publiku. Dok još ima para. Jer pare dolaze od oglašivača. A oglašivača uskoro nigde biti neće, jer neće biti ni gledalaca, osim pomenutih gospođa u godinama. Naime, velika je zabluda verovati da su televizije, pa i novine, u biznisu prodavanja informacija i programa. Oni su zapravo u biznisu prodavanja broja i godišta gledalaca. Jer oglašivače samo to zanima. Malo oni haju za kvalitet programa. Oni samo gledaju na brojeve i magično 18-49. I platežnu moć gledalaca.
Za razliku od zemaljskih televizija, Netflix jeste isključivo u biznisu prodaje kvalitetnog programa i nije opterećen demografijom svojih gledalaca, jer ih ne prodaje. Neravnopravna je to borba.
Pa šta onda preostaje zemljačkim televizijima sad kad je i nama Netflix ante portas, to jest pred vratima? Pa, ostaje im da zasuču rukave, da se strateški zamisle, da angažuju pod hitno najtalentovanije i najsmelije da im prave programe, da smisle ponude koje nijedan oglašivač ne može da odbije, da prave emisije koje Netflix i slični ne mogu da ponude, poput direktnih prenosa, TV događaja, živih produkcija, da imaju najbolje mini serije, maratonske serije, istorijske serije, triler serije, žive sitkome, TV događaje, specijalne emisije, specijalno osmišljene kampanje proizašle iz konteksta i kontenta, moraju da budu kreativni, proaktivni, progresivni, inventivni, raznovrsni, raznoliki, neočekivani, da učine sve da se što duže zadrže na nogama i da što duže zadrže pred svojim ekranima ove neuhvatljive dok im ne nestanu sasvim u mreži Netflixa i lavirintima Amazona, dok još nije kasno, dok ne počne bukvalno da im gori pod nogama. Da ne bi posle bilo„Dok selo gori, baba se češljala”.
