Na mladima svet ostaje. Ali koji i kakav svet ćemo im ostaviti, to niko još ne zna. Svet bez sigurnosti, bez trajnosti, svet neizvesnosti i fragmentiranosti. Buka i brzina interneta. Mladi pripadnici milenijumske generacije, rođeni krajem prošlog veka između 1980 i 2000, odrastali su izvan naših očiju u vrtlogu virtuelnog sveta koji je njihova preovlađujuća realnost.
Nama, ljudima iz prošlog veka, oni deluju neuhvatljivo. Jurili smo ih po Facebooku, ali oni su ga davno napustili.Twitter ih nikad nije preterano zanimao, sem ako su morali da ga koriste zbog posla (najčešće trenutnog). Povremeno ih srećemo na Instagramu mada oni najmlađi već polako beže u Snapchat baš zbog njegove trenutnosti i neuhvatljivosti. Umesto tableta oni koriste telefon koji, po njihovom mišljenju, ima sasvim pogrešno ime, jer milenijumska genaracija ne telefonira. Telefoniranje, naročito iz vedra neba i bez prethodne sms najave tipa: ‘jel’ mogu da te pozovem’, smatra se neverovatno nepristojnim narušavanjem granica privatnosti. Milenijumska generacija ne čita novine i ne gleda televiziju. Gledaju svoje omiljene programe uglavnom preko interneta, na svojim mobilnim uređajima, kad hoće, gde hoće i koliko hoće, sve odjednom ili u sasvim malim zalogajima. Vesti dobijaju od agregatora, (poput BuzzFeed’a ili Huffpost-a, za one malo starije i ozbiljnije), sajtova (odnosno vesti) koji su ih prethodno probrali, skratili, sažvakali i algoritamski prilagodili njihovim interesovanjima radi lakše konzumacije.
Milenijumska generacija sve uzima na parče. Ne očekuje da ikad ima stalni posao za ceo radni vek. Ne očekuje da ima stalne veze, ne zabavlja se, ne udvara se, retko izlazi na sastanke u dvoje. Zasnivaju partnerske odnose i tradicionalni brak i porodicu mnogo kasnije i mnogo ređe nego prethodne genercije. Do tada, tretiraju svoje partnere isto kao i TV programe, viđaju ih kad hoće, kako hoće i koliko hoće, uglavnom povremeno, dok se ne pojavi neka nova zanimljivija ponuda, dakle bez črvrstih obećanja, bez vezivanja.
Milenijumska generacija nema naviku vezivanja za bilo šta. Oni preziru kablovske pakete i ne odlaze u prodavnice. Uglavnom, kad god mogu, sve kupuju preko interneta, od patika i paste za zube do pizze i omiljenih filmova.
Milenijumska generacija ne ide u bioskop, sem na holivudske super herojske spektakle koji su više od bioskopa, više kao neka vrsta okupljanja istomišljenika. Ako film nije trodimenzionalan i kompjuterski efektan, nema razloga da troše novac i vreme na odlazak u bioskop. Gledaće sve na svojim pokretnim uređajima, kad im padne na pamet i kad njima odgovara. Milenijumska generacija ne voli da im iko diktira šta, gde i kako. Oni vole uzbuđenje lutanja (po mreži) i otkrivanja. Milenijumska generacija više posećuje muzeje nego pozoršta. U muzejima mogu sami da odlučuju sta će i koliko gledati, mogu da se kreću i ne moraju da isključuju svoje celularne uređaje koji se još uvek arhaično nazivaju telefonima.
Oni su sami svoji urednici i kuratori programa. Ukus im je raznolik I neuhvatljiv. Ponekad gledaju stare filmove i preziru serije namenjene njihovoj generaciji. Mean Girls trenutno visoko kotira na retro listi, serija Girls, koja govori o milenijumskoj generaciji, ne baš toliko. Uostalom, Lena Dunham, autorka serije, prešla je na drugu stranu pridruživši se svojoj najboljoj prijateljici Hilari Klinton u njenoj političkoj kampanji. Hilari nije omiljena među milenijumskim predstavnicima. Većina milenijumske generacije podržava Barnija ili, u siromašnijim i neprosvećenijim slojevima, Trampa. Od obojice očekuju da ih izbave iz socijalnog beznađa.
Milenijumska generacija mnogo više brine o očuvanju životne sredine nego o privatnosti i političkim slobodama. Milenijumska generacija ne puši cigarete, veruje u legalizaciju marihuane i sklonija je legalnim (one koje im prepisuju doktori) i ilegalnim drogama, nego alkoholu. Drugs & Digital je njihova mantra.
Naravno, teško je celu jednu generaciju smestiti u nekoliko pregrada. Milenijumska generacija, kao i svaka druga generacija, razlikuje se u zavisnosti od društvenog statusa, porekla i mesta života. Ali neke stvari im jesu zajedničke. Pitajte svog najbližeg predstavnika. Videćete da se milenijumska generacija iz hipsterskog Bruklina, ne razlikuje mnogo od predstavnika iz nekog vašeg obližnjeg urbanog hip staništa… Naravno, svi mi živimo u svojim malim izolacionim balonima i teško je tvrditi da neko iz Kanzasa ima iste navike kao neko sa Menhetna. Pa ipak neke stvari jesu generacijske. Sećate se, verovatno, iz vremena kad je vaša generacija predstavljala enigmu za roditelje. Ali razlike nikada nisu bile tako drastične. Nešto nas je ipak spajalo sa našim roditeljima. Naravno da ni ja nisam baš čitala novine kad sam bila mlada. Više sam naginjala magazinima za devojke, nego “ozbiljnim” vestima. Ali, makar smo gledali iste filmove, iste serije u isto vreme na istim televizorima. Moja baba Mina možda nije vodila višečasovne telefonske razgovore, ali je ipak povremeno pozivala kumu telefonom da čuje kako je. I ja i moja baba koristile smo ista sredstva komunikacije, a mogle smo i da popričamo o novim epizodama neke serije.
Moji roditelji su, hteli ne hteli, tu i tamo čuli koju stvar od Bitlsa, prosto zato što generacije nisu živele razdvojene svako u svojim svetovima. Milenijumska generacija međutim, prava je misterija. Čak i za one koji se prave da je poznaju, poput istraživača trendova, marketing stručnjaka, stratega, političara i svih ostalih koji bi po prirodi posla morali da imaju jasnu sliku o ovim najvitalnijim potrošačima. Ma šta mi mislili o njima, mi zparavo ne znamo gde su, šta rade i čemu se nadaju. Milenijumska generacija nam izmiče baš kao i njihove slike sa Snapchat’a. Ne možemo da ih uhvatimo. Milenijumska genaracija može da bude i liberalna i konzervativna, pa i nazadna, u zavisnoti od stepena obrazovanja i društvenog statusa, i nije društveno revolucionarna. Oni nemaju iluzija ni ideala i ne pevaju give peace a chance. Ali i ne sanjaju veliku lovu i ne tvrde greed is good (pohlepa je poželjna), kao yuppie generacija X pre njih. Predstavnici milenijumske generacije očekuju da neprestano budu zabavljeni raznolikim sadržajima, najčešće besplatnim, da neprestano budu konektovani, ali bez ličnog uznemiravanja, da budu obavešteni, ali samo o stvarima koje sami izaberu. Oni su generacija Snapchat-a i Vice-a, navikli su na šokantne slike koje ponekad razmenjuju bez istinskog udubljivanja. Jer oni znaju, oni znaju… da ništa ne traje. Baš kao i na Snapchat’u sve je pred očima na kratko, a onda zauvek nepovratno nestaje. Zato se oni ni za šta trajno ne vezuju. Oni brauzuju, biraju, menjaju, updejtuju. Tako se barem čini odavde, odakle ih ja gledam, iz nekog drugog vremena. Sigurna sam da bi oni samo slegli ramenima i rekli, ma nema ova pojma. I to je jedina istina: ja nemam pojma. Ne znam ni o čemu sanjaju ni šta im se događa. A vi?
