This article is also available in: English
Autor: Vladimir Ćosić, digitalni kreativni direktor agencije McCann Beograd i glavni i odgovorni urednik trećeg izdanja McCann Talks
Bez obzira što na to često zaboravljamo u sveopštoj trci za obezbeđivanjem egzistencije, postoje određeni projekti, klijenti i segmenti našeg posla koji se ne rade zbog novca, slave, potpisa, prestiža ili pukog ispunjavanja zadatih normi. Za nas u agenciji McCann Beograd, projekat McCann Talks je jedan od takvih – stvar koju radimo zbog sebe, radi istraživanja i saznavanja novih stvari, zato što nam je zanimljivo da se bavimo određenim temama na malo drugačiji način, zato što želimo da otvorimo dijalog sa najšire shvaćenom oglašivačkom industrijom, i konačno, zbog uživanja.
Ovih dana, objavljen je treći broj publikacije McCann Talks, ovog puta u online izdanju, i ja sam izabran za urednika. Za mene je to bila čast i kao što sam već rekao, uživanje, jer ne samo što sam mogao da odredim temu kojom će se publikacija baviti, već i način ili formu, kao i autore tekstova.
Bez mnogo svesnog razmišljanja, sledeći instinkt i slušajući podsvest, odlučio sam se za temu BUDUĆNOSTI. Kada retroaktivno razmišljam i racionalizujem ovaj izbor, jedan od razloga koji mi prvi prolazi kroz glavu je što smo po mom osećaju kao industrija okrenuti gotovo isključivo ka budućnosti, plašeći se, sa jedne strane, svega što ona donosi ali i utoljavajući znatiželju kroz eksperimente sa novim tehnologijama, tehnikama i stilovima, komunicirajući sa ljudima koji u tom smislu neslućenom brzinom sazrevaju. Pored toga, čini se da čitavo čovečanstvo nikada nije više promišljalo ovu temu do ovih dana. Na sve strane i gotovo konstantno se govori o veštačkoj inteligenciji, robotici, proširenoj stvarnosti, uređajima i tehnologiji koja se usavršava brže nego što stižemo da o njoj razmislimo i govorimo.
Budućnost je uvek bila nepredvidiva, ali nikada ovoliko kao danas. Načini na koje potencijalno možemo sebe da uništimo kao vrstu su se multiplikovali i sofisticirali. Iskustva su postala zajednička, globalna. Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kako će se ponašati, izgledati i razmišljati naša deca. Cak ni mi sami, za jednu ili dve decenije, jer tehnologija nikada nije imala toliki uticaj na promenu individualnog i kolektivnog ponašanja ljudi. Ovolika sveukupna fokusiranost na budućnost dovela je do svojevrsne kolektivne strepnje i straha od toga šta nas čeka, što za posledicu ima da je anksioznost uveliko psihološki problem broj 1 u svetu.
Bez ikakve sumnje, i pored toga što živimo na Balkanu, MI ŽIVIMO BUDUĆNOST.
Treći razlog je za mene malo lični i dublji, jer imam utisak da sam zainteresovan za temu budućnosti gotovo od kada sam postao svestan sopstvenog postojanja. Sopstvene, budućnosti meni dragih ljudi i ljudske rase uopšte.
Za to su, verovatno, velikim delom zaslužni filmovi koji su prikazivani na televiziji i u bioskopima, bez cenzure na koju se sada toliko obraća pažnja. Tako sam tokom detinjstva počeo da razmišljam o dalekim galaksijama iz Ratova zvezda, veštačkoj inteligenciji iz Odiseje u svemiru, androidima iz Blejd Ranera, kiborzima iz Robokapa i prijateljski i neprijateljski nastrojenim vanzemaljcima iz filmova Invazija kradljivaca tela, Alie i E.T. Terminator 2 me je naučio da sami kreiramo sudbinu. Povratak u budućnost da će putovanje kroz vreme nekada zasigurno biti moguće. Bekstvo iz Njujorka da je apokalipsa neizbežna. A 1984 da ako žele da znaju nešto o nama, znaće sve.
Bezbroj puta sam se sa prijateljima još od ranog detinjstva zabavljao zamišljajući kako ćemo izgledati, šta ćemo raditi i na koji način ćemo se družiti kada ostarimo. I kako godine prolaze, moja vizija budućnosti se menjala. Ali objektivno najveće promene se dešavaju u poslednjih nekoliko godina, kada smosvi mi iz generacije X počeli da živimo sopstvenu viziju budućnosti. Lagano ali sigurno, automobili počinju da voze bez našeg aktivnog učešća, roboti postaju sve inteligentniji i gotovo autonomni, a ljudska tela bivaju unapređena brže i na više načina nego što to možemo da percipiramo.
Iz svih ovih razloga, odlučio sam se da kao urednik trećeg broja publikacije McCann Talks svim autorima zadam budućnost kao temu. Za formu smo zajednički izabrali intervju, želeći da ovaj broj pretvorimo zaista u dijalog ili razgovor sa ljudima koje smo smatrali relevantnim za ovu nepresušnu temu. Dijaloge sa kolegama, poznatim ličnostima, izmišljenim osobama, veštačkom inteligencijom ili samim sobom.
Na kraju ovog teksta, želeo bih da se zahvalim svim autorima na doprinosu ovom zanimljivom izdanju, kao i svim budućim čitaocima što su nam na određeno vreme poklonili najvredniju stvar koju poseduju, svoje SADA.
