Piše: Zoran Avramović
Kad sam polovinom maja prošle godine na ovim stupcima za italijanski fudbal napisao da je poput Feniksa koji će se podići iz pepela izgorelih mondijalskih karata za Rusiju i Katar, nazvao me je jedan prijatelj i rekao da sam tifoz tuto kompleto. Sad kad je Serija ponovo pod A, pa je Inter u finalu UEFA Lige šampiona, Roma Lige Evrope, a Fiorentina u Ligi konferencija, očekujem da se pomenuti kalčo-skeptik javi.
Završnica ovogodišnjih međunarodnih klupskih takmičenja proizvela je tripletu „Italija protiv ostatka Evrope“. I taj fifti-fifti odnos jako je dobar za fudbal. Ohrabrenje je za sve one koje jedna lopta ili neiskorišćeni penali, kao što je bio slučaj sa Žoržinjom u kvalifikacionim mečevima „azura“ protiv Švajcarske, gurnu u ambis iz kojeg se čini nema povratka. Iz dubokog grotla vrelih južnjačkih ambicija nije izvirila bela zastava. Garež nije prekrio vidik. Na ovom primeru po ko zna koji put se potvrdilo pravilo da nije važno koliko puta padneš, važno je što pre ustati, a italijanski fudbal nije samo stao na čvrsto tle nego je i uzleteo u azurno-plave visine na poznate koordinate. Način na koji su na Apeninima podneli dva velika rezultatska promašaja zapravo je fascinantan. Kao ubod komarca, malo zasvrbi i idemo dalje. Razmišljanje je tipa nije nas bilo na mondijalima u Rusiji 2018, nismo bilo ni u Kataru 2022 pa šta? Okrećemo se SAD, Kanadi i Meksiku za tri godine. Kad je strategija jasno utvrđena i od svih po vertikali i horizontali prihvaćena, onda jedna lopta, kiks igrača ili sudijska greška se ne markiraju u almanahu fudbala. Fudbal se kotrlja, a sa njim i fudbalski život sa svim svojim radostima, tugama, velikim snovima i malim stvarima koje čine neraskidiv spoj u pozivnici za stadion iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu.
E, sad jako je interesantno kako je to Da Vinči ušetao u Kalčo. Krupan preokret u fudbalskoj industriji i kulturi Italije, čije bi odrednice mogle biti optimizam i renesansa, dogodio se onog momenta kad je vlada odlučila da iskoristi popularnost Kalča za promociju slogana: „!taly is simply extraordinary“. Kakvo je to samo poverenje u fudbal. Pored Mikelanđela, Romea i Julije, Koloseuma, veneceijnakih kanala, Etne, pice, kancone i pregršt drugih sadržaja iz bogate baštine nastajale oko „pupka civilizacije“ za poziv svetu „Dođite kod nas“ izabran je baš fudbal. I nije se do toga došlo tek tako, kako bi neki od poslednjih čuvara maksime o fudbalu kao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu mogao da pomisli. Digitalno je doba, planeta je premrežena, poruke znaju koja im je grupa cilj. Grafički dizajneri su proizvođači mamaca sa LED ekrana, a navigacija je poverena fidbalu. Istraživanja su pokazala da je Serija A – nakon što je ključ od katenaća bačen u prašinu istorije, te sa lansiranjem mladih zvezda u orbitu, sa fudbalskim vedetama na terenu, odličnim diplomcima sa katedri Koverćana na klupi i sa južnoamerički bučnim i koloritnim tribinama – jako je dobro praćena u televizijskim prenosima ili putem onlajn striming servisa na globalnom planu. I zašto onda kroz fudbal poslovnim ljudima, ljubiteljima istorije, umetnosti, zabave, hedonistima iz celog sveta ne reći sa Kalčo podijuma: Italija je jednostavno izvanredna!
