Piše: Zoran Avramović
Jutro nakon svečanosti proglašenja najboljih u zajedničkom izboru Frans fudbala i UEFA, u liftu na Novom Beogradu prijatelj me pitao šta mislim o slavodobitnicima, ispalio sam kao zapeta puška: “Lav Jašin je velik!”
Bio je to “pucanj” nakon koga je u liftu nastao tajac. Odgovor je za njega bio toliko iznenađujući i zbunjujući da je jedva dočekavši da se otvore vrata pomalo ljutito rekao: “Ajd, zdravo”, verovatno pomišljajući da ne želim dalji razgovor o toj temi. Čovek zrelih godina te pita za Musu Dembelea, Lamina Jamala, Đanluiđija Donarumu i Luisa Enrikea (ne sme se zaboraviti ni najbolja fudbalerka Aitana Bonmati iz Barselone), a ti istrabunja Jašin.
Nije imalo smisla da trčim za prijateljem koji je žurno otišao ka svojoj kancelariji pa ću ovim putem objasniti zašto mi je pominjanje golmana iz slavne ere sovjetskog fudbala iz sredine prošlog veka ostalo baš u ušima. Priznanja UEFA, uz ruskog golmana, nose imena Gerda Milera, Johana Krojfa i Rajmona Kope. Lep je to manir kulture sećanje. Dokaz je to da fudbal nije igra od juče, da ima simbole, tradiciju, prepoznatljivost i kontinuiranu društvenu vrednost koja je izdržala sve globalne sukobe, pandemije, nesreće te tehnološke revolucije i inovacije. Posebno je lepo što se ustanovljenjem nagrada nazvanih po velikanima fudbala ojačava nit neprekidnog pamćenja i boljeg sagledavanja prošlosti kao inspiracije i podstreka novim generacijama. A Lav Jašin je pravi obrazac za navedeno.
Visoko svetlo fudbalske pozornice uvek je na golgeterima, driblerima, onima što postižu ili nameštaju golove. Do Jašina golmani su lancem bili vezani za gol liniju, oni su tu da brane. Njegovim dolaskom oni su postali igrači. U njegovom nadimku “Crni pauk” sadržana je jedna epoha fudbala. “Crno” zbog uvek tamne odeće koju je nosio, od kačketa do pete. Bio je magnet za mlade naraštaje s obe strane Gvozdene zavese. Akrobata sa istančanim refleksom, munjevit, neustrašiv, nesavladiv, sa odbranjenim 151 penalom. I ono što je za fudbalsku (r)evoluciju najvažnije, postao je od poslednjeg čovek odbrane-prvi ofanzivni vezni. (Kasnije će se to nazvati “treći bek”, a slavu inovatora pokupiće Manuel Nojer). Lav Jašin je promenio fudbal, učinio ga je dinamičnijim, efektnijim i atraktivnijim.
Jedini je golman koji je u izboru Frans fudbala dobio nagradu kao najbolji fudbaler Evrope. Priznanje ustanovljeno 1956. godine redom su nosili Stenli Metjus, Alfredo Di Stefano (dva puta), Rajmon Kopa, Luis Suarez, Omar Sivori, Josef Masopust i onda se 1963. Zlatna lopta našla u rukavicama Lava Ivanoviča Jašina. Pele je rekao: Jašin broj 1, zauvek!
Teško je izvlačiti paralele u vremenskom luku od šest decenija. Ovogodišnji lauerat “Jašina”, Donaruma, kao četrnaestogodšnjak je iz Napolija prešao u Milan za 250.000 evra, Lav je sa 14 u paklu Drugog svetskog rata radio u fabrici municije u Uljanovsku na reparaciji vagona. Donaruma godišnje zarađuje u Mančester sitiju 16 miliona evra, dok je Jašin posle osvajanja Kupa nacija 1960. sa “zbornajom” odbio blanko ček Reala rekavši da ne može da zamisliti život van svoje zemlje. Predsednik “blankosa” Santjago Bernabeu je tad rekao: “Zaista sam spreman da platim za njega bilo koju svotu novca, čak iako ću zbog toga morati da prodam sve svoje porodične dijamante i padnem u dugove. Ali i ta suma neće biti dovoljna, jer gospodin Jašin zapravo nema cenu, kao ni slike velikih umetnika koje se nalaze u muzeju Prado”,
A u muzeju Prado nalaze se, između ostalih, dela Velaskeza, Direra, Ticijana, El Greka, Karavađa, Goje i Rafaela.
E, moj prijatelju iz lifta…
