Piše: Zoran Avramović
Meka fudbalskih zvezda sada je stvarno blizu Medine. Brojne godine, decenije pa i vek ipo Evropa je bila „obećana zemlja“ prekrivena travom za talentovane igrače sa svih tačaka planete na kojima skakuće „bubamara“. Ovog leta fokus je sa nje pomeren na jugoistok. Saudijska fudbalska revolucija visokim talasima petro-dolara udara sve jače i jače. A zna se ko se prvi našao na tom oktanskom udaru: Kontinent Fudbala!
Bilo bi naivno očekivati da je dovođenje fudbalskih asova, od kojih se neki (Nejmar) za dvogodišnji angažman plate 400 miliona dolara, letnja ljubav arapskih šeika te da će ovaj projekat brzo propasti kao što su propali oni sa instaliranjem fudbala u kulturološko tkivo u Sjedinjenim Državama pre pet decenija, ili Kini početkom ovog milenijuma. Saudijci nisu tek tako odvili ventile sa crnim zlatom. Obrazovani na najboljim svetskim univerzitetima, uz angažovanje svetskih eksperata iz oblasti finansija, sociologije i informacionih nauka, oni kroz fudbal žele ne samo da promene sliku o svojoj državi nego da zahvaljujući fudbalu kod kuće primene postulate poslovanja savremenih ekonomija. Državni kraljevski fond, koji kontroliše princ prestolonaslednik Mohamed bin Salman, preuzeo je četiri velika kluba: Al Nasr i Al Hilal iz Rijada te Al Itihad i Al Ahli iz Džede. Prebacivanje vlasništva na Javni investicioni fond, sa kapitalom od 776 milijardi dolara, predstavlja jasan znak da je počeo proces privatizacije klubova koji su do sada bili pod finansijskim patronatom Ministarstva sporta. Fudbal kao ogledno dobro!
Šta će uraditi Evropa u situaciji kad na fudbalskom tržištu imate konkurenta koji raspolaže sa 776 milijardi dolara u kešu i koji poseduje polovinu svetskih rezervi nafte? Pod jedan, Evropa mora da sačuva mušemu! Prateći narastanje galaksije nad pustinjskim peskom, kao trun u oku i žiganje u prsima izazivaju dresovi u kojima su Kristijano Ronaldo, Nejmar, Karim Benzema, Roberto Firmino, Sadio Mane, Džordan Henderson, N’Golo Kante i Rijad Marez. Šta je njima zajedničko? Svi oni su podizali najprestižniji sportski trofej.
UEFA Liga šampiona je najvitalniji simbol Evrope. Dok se po gotovo svim drugim šavovima Evropa para i cepa ovo takmičenje pokazuje kako se jedinstvom igrača, navijača i fudbalskih vlada može uspešno odupreti svim izazovima bilo da su oni pandemijski, tehnološki ili ekonomski. Odlazak vrhunskih igrača stazom poprskanom „petrolej-parfemom“ neminovno mora dovesti do inovativnih zahvata u načinu rada klubova na kontinentu. Posmatrajući rezultate sa 20 najvećih evropskih tržišta igrači do 23 godine dugo nisu uspevali da prebace polovinu ukupnih troškova za transfere. Sada će taj broj sigurno da se primakne na 60 odsto. To znači da će klupske akademije zahvaljujući Saudi Pro ligi još više dobiti na značaju u investicionm planovima i kreiranju budućnosti.
Koliko je UEFA Liga šampiona fantastičan proizvod najbolje se moglo videti polovinom februara. Finale američkog fudbala (NFL) između Kanzas Siti Čifsa i Filadelfija Igls imalo je, kako je navedeno, „impresivnih 115 miliona gledalaca širom Sjedinjenih Država, što je rekord svih televizijskih programa u istoriji SAD“. Izračunato je da je dodatnih 40 miliona gledalo pobedu Kanzasa u drugim zemljama dajući ukupnu globalnu publiku od oko 155 miliona. A šta reći na to da je finale Lige šampiona 2022. Real – Liverpul putem televizijskih i drugih platformi u 200 zemalja pratilo 700 miliona gledalaca, odnosno skoro pet puta više od pomenutog „impresivnog“ Superboula.
Na kreatorima takmičenja u Nionu je da ne upadnu u naftom natopljeni pesak; da zadrže ili oblikuju takav sistem po kom će mušema UEFA Lige šampiona da se trese bez obzira na platežnu moć klubova. Nada i snovi u fudbalu pripadaju svima. Mušema nikad ne sme da postane vatrogasno platno kojim će se sakupljati svežnjevi dolara, bilo ko da ih baca ili se njima razbacuje!
