Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Piše: Lea Stanković, Communis DDB Beograd
Kada me je Ekrem zamolio da napišem koji red o svojim kućnim ljubimcima, pomislila sam prvo da je mail poslao na pogrešnu adresu.
Mnogim prijateljima Communis-a poznato je da moj otac, osnivač, vlasnik, a sad i bivši direktor agencije Ivan Stanković, u svojoj kući doslovce ima menažeriju od četiri mačke i dva psa.
Kako ja ne živim više u roditeljskom domu, ne mislim da sam dovoljno stručna da pišem o svim članovima ove postavke – “osnovnim podacima, karatkernim osobinama, navikama, kako se slažu itd.” – kako je Ekrem zamolio.
Pored toga, nisam fanatik kada su životinje u pitanju – ne šerujem tekstove o mačkama koje traže dom ili izgubljenim kučićima. Šta više, uživam u tome da popujem svojoj starijoj sestri kada je u pitanju njena preterana briga prema Džordžu, čuburskom avlijaneru kog je usvojila onog leta kada je rođen Princ Džordž, po kome je i dobio ime.
U skladu s tim, odgovorno tvrdim da u mom srcu ima mesta samo za jednu mačku.
Cikca, ili Ciki kako je sada poznata, u moj je život ušla leta 2009., u kafiću Moment, u neposrednoj blizini baš tog roditeljskog doma u kom više ne živim.
Ja sam se tada tek vratila iz Moskve, a sa ‘životinjske’ strane, upravo su nam u kratkom roku uginula tri mačora u kombinaciji malignih oboljenja i nesreća kakve samo mačke mogu da zadese. Imali smo ‘samo’ četiri psa! Cikca se šetala po kafiću, tek nekoliko meseci stara, I neki momci su je oterali upravo u momentu (aha!) kada sam je ja primetila. Nije se opirala kad sam je uzela, a ja sam brže bolje zvala ostatak porodice da vidim da li možemo da je primimo! Odmah su došli u izvidnicu, i u roku od 10 minuta Ciki je bila kod nas u kući, uvijena u peškir i potpuno opuštena ležala na leđima dok smo joj trebili buve.
Ostatak je, što kažu, istorija. Ni Ciki, ni ja, ne zaboravljamo njeno ‘gospodsko’ poreklo. To se ogleda najviše kroz činjenicu da neumorno jede i da je sad više mečka, nego mačka; da ne izlazi napolje, osim kad baš mora; da odbija da se aktivira u klasičnim mačijim aktivnostima kao što je lov, osim kada su u pitanju puzeći/gmižući objekti, kao što su gliste, koji ne zahtevaju mnogo truda; i da ja, kako tvrde članovi moje porodice, ne propuštam priliku da je podsetim na to ko je nju našao (JA).
Naravno, mačka ne bi bila mačka da se ne ponaša isključivo onako kako njoj odgovara.
Tako i Ciki ne okleva da mene, njenu spasiteljku, grize, a ponekad i ignoriše. Jednom prilikom sam bila odsutna dve nedelje i došla kući samo na jedan dan, što ona naravno nije znala, pa je odlučila da me demonstrativno ignoriše okrećući mi svoju zadnjicu i zatvarajući oči kada god bih pokušala da je dozovem. Sve je to (pretpostavljam) palo u vodu kada sam sledeći dan ponovo otputovala, a po povratku sa tog putovanja promenila je taktiku – dočekala me je, takoreći, otvorenih šapa!
Sa druge strane, neki put ume i da iznenadi svojom privrženošću. U porodici je čuven njen spori, lenji hod koji se uz povik “Ajde, Ciki, TUP” završava jednim krajnje neelegantnim padom na bok, što je u njenom slučaju više stomak, kada mora da usledi češkanje. Njeni pokloni i znaci ljubavi su neprevaziđeni – od pokojnog miša koji se jedne noći obreo na stočiću u mojoj sobi, do raznih stvari iz mog kupatila koje su se ponekad ujutro ponosno pojavljivale na šanku u kuhinji, kao trofeji…
Uprkos tome što je nezahvalna guja, ja sam glavni borac za njena prava i divljenje koje zaslužuje. Dok je dušmani već godinama bez zadrške zovu debelom i dovode u pitanje jedinstvenost njenih šara kao i razmere njene lepote, ja tvrdim da se takva mačka nigde ne može naći. Sa ostalim članovima životinjskog domaćinstva praktikuje politiku mirne koegzistencije. Dok je jedno vreme bila bliska sa Ketom, mačorom koji nam je došao sa Voždovca odmah posle nje, kod treće i četvrte mačke (Giros sa Zakintosa i Buvare iz vrtića moje mlađe sestre), nije se mnogo uzbuđivala – pre se može reći da se pravila da nisu tu. Za pse je podjednako nezainteresovana, osim jedne prilike kada je posle operacije vučjakinje Bel spavala pored njene glave celu noć dok se ova budila iz anestezije.
Iako nećete sresti mačku koja toliko ceni svoje životne okolnosti koje su se drastično promenile tog sudbinskog dana u Momentu, Ciki ipak sebi dozvoljava jednu ekscentričnost – prezire ribu.
