Pišu: Marko Jovanović, Copywriter, i Miloš Opačić, Senior Art Director, McCann Beograd
Tiha, prohladna noć se spušta na Beograd. Pakujem svoje stvari u gepek taksija i pre nego što se udobno smestim, proveravam džepove jakne i zadžepke ranca. Pare su tu. Pasoš takođe.
Sedam unutra i proveravam još jednom. Kao i nekoliko trenutaka ranije, sve je i dalje tu.
Taksi vozi nekoliko minuta a potom staje. Kupimo kolegu i zapućujemo se ka aerodromu.
Koji sat kasnije bićemo u Italiji. Svrha: službeni put. McCann Beograd je deo globalnog „creative exchange“ programa u okviru McCann mreže i zato ćemo provesti narednih 7 dana radeći na projektu sa kolegama iz McCann Milana i steći valjda jedno vredno iskustvo, ako ništa drugo. Trenutno, od našeg znanja italijanskog posedujemo samo stihove pesme Uno, Due, Tre, koju nosimo urezanu kao amanet iz perioda odrastanja uz Bad Copy.
Ali, svakako i ne idemo da učimo jezik, već da razmenjujemo ideje sa kolegama i radimo zajedno na njihovom projektu. I da se uverimo iz ličnog iskustva kako advertajzing govori univerzalni jezik: dobra ideja je dobra na svim jezicima.
Jedan projekat na kome se radi sedam dana. Zvuči kao utopija! Odmah po dolasku nas je sačekala zanimljiva situacija: dva kreativna direktora, Španci po nacionalnosti, u sred Milana, napunjeni ludom, pozitivnom energijom nas upućuju u projekat na kome ćemo raditi zajedno sa njima. Osim njih, na koje smo bili direktno upućeni, susrešćemo se sa još jednom zanimljivom osobom. Biljana, art direktorka iz Srbije koja tamo radi više od 30 godina, i koja nije imala priliku da govori svoj jezik na poslu jako, jako dugo.
Već prvog dana smo se susreli sa jednom velikom kulturološkom razlikom koja se zove IZUZETNO DUGAČKA PAUZA ZA RUČAK. A pričali su nam ljudi, nije da nisu: „Obavezno idite da jedete oko 1. Jer ako tad ne stignete, ostaćete gladni.“ I zbilja, oko 1 se prosto svi razmile po ulicama, restorani se otvaraju i ispunjavaju zvonkim glasovima radosnih Italijana: „Grazie mille, grazie mille“. Stvarno, prosto izgleda kao da nemaju ni jednu brigu na svetu dok jedu ona ukusna jela i piju ristretto i lungo onako ekspresno. Nakon pauze, kao da se čitav grad gasi. Svi se vraćaju na svoje poslove, restorani se zatvaraju, a ulice će ponovo oživeti tek predveče. Nije nam bilo potrebno mnogo vremena da se naviknemo na taj tempo, dabome, pa smo tako uz gutljaje kafe međusobno razmenjivali ideje.
Uz sjajnu hranu i još bolju kafu živ se čovek na sve navikne. Vrlo brzo smo prihvatili tempo i usvojili način rada. Dinamika svih tekućih stvari je najednom nestala i ustupila svoje mesto jednom lakom, sporom (na momente presporom) ritmu. Forma jeste drugačija, ali suština je zapravo ista – svi se trudimo da osmislimo i napravimo rešenja kojima ćemo biti zadovoljni. I to je to, nema neke preterano velike filozofije.
Nakon kratkog perioda adaptacije, nastupio je kratak period asimilacije. Trećeg i četvrtog dana smo se osećali kao starosedeoci, a Oven i Fernando (tako se zovu kreativni direktori Španci. I da, Oven jeste čudno ime za Španca) su nam nakon zajedničkog rada, otkrivali nova mesta na kojima smo uveče radili na negovanju hedonizma. Rad, neobično duga pauza za ručak, pa rad uz nebrojeno mnogo kafica. I tako „na repeat“, dok nije došlo je vreme da se krene nazad. Sutra ujutru treba da smo poslu. Beogradskom.
Ulazimo u avion i nekoliko sati kasnije slećemo:
Tiha, prohladna noć se odavno spustila na Beograd. Pakujem svoje stvari u gepek taksija i pre nego što se udobno smestim, proveravam džepove jakne i zadžepke ranca. Pare više nisu tu. Pasoš jeste.
Sedam unutra i proveravam još jednom. Kao i nekoliko trenutaka ranije – pasoš je tu.
Dok taksi klizi u noć, a svako od nas u tišini sabira utiske sa službenom puta, jedan od nas izgovara (ili smo to bili obojica sinhronizovano?)
„Mille, ’oćemo po jedan lungo na brzaka?“
