Piše: Katarina Pribićević
Kada pojmovi “narastu” do određene mere, a pod “narastu” mislim na njihovo značenje i upotrebu, postaje sve teže definisati ih.
Ovo je slučaj sa pojmom ‘sharing economy’ ili ekonomija deljenja. Najopštije shvaćeno, a najprostije rečeno, radi se o sistemu / platformi koja koristi internet / tehnologiju, kako bi se kreirala veza između onoga što ljudima treba i onoga što (drugi) ljudi imaju.
Generalno, ovo je potpuno nov poslovni model koji podrazumeva bajpas institucija, medijatora… i koji dovodi u direktnu vezu dve strane sa potrebom da nešto nađu, uzmu, rentiraju, odnosno daju, izdaju, prodaju. Ovakav pristup koji omogućava neposrednost, brzinu, direktnost, a istovremeno manje troškove, obećava uzbudljivu sliku ekonomije kakvom je danas znamo.
Sistem ove nove ekonomije počiva na filozofiji savremenog doba – pristup dobrima / servisima nasuprot posedovanju dobara. Istovremeno, pozicija tehnologije kao “omogućivača” bitno se menja – tehnologija nije tema sama po sebi, već sredstvo.
Kako bismo bolje razumeli pojam, njegovu upotrebu i potencijalno usvojili osnovne principe ekonomije deljenja, čini mi se je važno razumeti kakva sve ekonomija deljenja može biti, odnosno, koliko “lica” ekonomija deljenja ima.
Kada postoji potreba za pristupom (sadržaju, usluzi, proizvodu, mogućnosti…), ali ne i posedovanjem, to zovemo ekonomijom pristupa i tu najbolje primere nalazimo u Netflix-u i Spotify-ju.
Tu je i EKONOMIJA RENTIRANJA, sistem sličnog principa, koji već neko vreme živi, a na nov način tretira tradicionalno tržišno ponašanje kao što su iznajmljivanje, izdavanje, razmena, deljenje, poklanjanje. Neke oblike ovog sistema zovemo EKONOMIJOM POKLANJANJA, EKONOMIJOM KOLABORACIJE, PEER TO PEER EKONOMIJOM …
UBER i slični sistemi koje znamo i iz iskustva (Car:Go, Taxify…) koji ljudima omogućavaju da direktno angažuju vozača, bez taksi službe, odnosno dođu do usluge ili proizvoda bez posrednika; Airbnb, eBay (omogućava prodaju neželjenih predmeta ne samo ljudima u najbližoj okolini, već i svima onima koji imaju pristup internetu (u zemlji i svetu)), ili DogVacay (pet sitting umesto standardnih pansiona za kućne ljubimce, čija usluga prevazilazi samo prostu brigu o ljubimcu, već uključuje i osiguranje i druge benefite) su samo neki od uspešnih primera.
Zašto je priča o ‘ekonomiji deljenja’ važna?
Neko će reći da je važna jer je ‘običnom čoveku’ sada omogućen pristup i dobrima kojima inače nema mogućnost pristupa ili posedovanja: Tako Rent The Runway dozvoljava iznajmljivanje garderobe poznatih dizajnera, dok aplikacija POSHMARK daje svakome mogućnost da mnogo povoljnije kupi garderobu sa potpisom Louis Vuitton ili Chanel.
U fokusu su benefiti za korisnika, koji ima više kontrole i ostvaruje uštedu, ali ne smemo zanemariti dobrobit koju ovakav sistem donosi društvu i prirodnoj sredini. Ovo je u osnovi platforma koja deli principe održivog razvoja i reciklaže – manjak otpada, ušteda resursa jer se koriste postojeći itd.
Pa ipak, najveća vrednost za nas je ono što možemo naučit…Posebno mi koji se profesionalno bavimo “traženjem odgovora na potrebe potrošača”:
Nova perspektiva: Mogućnost promene perspektive i u definisanju potreba (korišćenje ili posedovanje, pristup ili ponašanje…), ali i u definisanju odgovora na potrebu, pa i pružaoca tog odgovora.
ISPLATIVOST / RACIONALNOST: Već na prvi pogled jasno je da je „sektor ekonomije deljenja“ mnogo pristupačniji od „sektora tradicionalne ekonomije“ i da u najmanju ruku predstavlja ozbiljan izazov velikim brendovima po pitanju troškova. Troškovi ponuđača, ali i troškovi potražitelja su nemerljivo niži.
PERSONALIZACIJA: Spektar mogućnosti je gotovo nesaglediv, jer se ponuda kreira u odnosu na vrlo specifičnu, nekada i sasvim ličnu potrebu. Dakle personalizacija je utkana o temelj pristupa.
Vreme je, konačno, da sve što smo naučili i primenimo u praksi. Vremena su se promenila, sa njima i potrošači, pa tako i brendovi i njihov pristup potrošačima i tržištu treba da krene hrabro napred.
