Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Foto: ExYU ekspedicija na C2 konferenciji u Montréalu (Kanada)
Ove godine sam prvi put posetio čuveni događaj C2 koji je bio nedavno u Montrealu, Kanadi. Na tu moju odluku je najviše uticao moj prijatelj Branimir Brkljač, koji je već godinama prisutan na tom skupu i koji će napisati ozbiljniji i detaljniji osvrt o tome šta se događalo i šta smo naučili. A bilo je, da budem iskren, toliko toga interesantnog i dobrog da ni šest hiljada učesnika, gužve, potrebe da se unapred upišeš za događaje, predavanja, radionice, masterklasovi koji su trajali od osam ujutru do osam uveče i vreme koje se menjalo neprestano, nisu mogle da ugase naš entuzijazam i upijanje novih stvari.
Pisaću o jednom, malo tužnom, ali sigurno najupečatljivijem utisku koji je na našu malu exYu delegaciju uticao veoma depresivno.
Jedna od glavnih tema kojom se C2 bavio je bila i veštačka inteligencija (artificial intelligence ili AI), machine learning i svi fenomeni koji su vezani uz taj fenomen koji će promeniti svet, a još uvek nije dovoljno prisutan kod nas. Neću pričati o svim kako pozitivnim, tako i zastrašujućim aspekima koje će AI uneti u naše svakodnevne živote, o činjenici da se deca obrazuju za nepostojeće poslove u budućnosti, upitnosti naše profesije i sličnim, manje-više poznatim stvarima.
Govoriću o jednom ministru.
O gospodinu Navendeep Sing Bains, koji je na čelu Ministarstva za inovacije, nauku i ekonomski razvoj Kanade. To je ministarstvo koje je, između ostalog zaduženo da pomogne da se nove stvari, kao što je AI, što bolje prihvate, razviju i implementiraju u svakodnevni život Kanade, svestan od kolikog je to značaja za budućnost zemlje. Govorio je o ulozi Vlade u kreiranju povoljnog ekonomskog okruženja za sve one koji se bave ovom oblašću, o tome da je doneta odluka da se proces imigracije za takve kadrove skrati na samo 15 dana, o pravljenju posebnih poreskih stimulansa za sve koji investiraju u AI… Kanadska vlada razvija posebne programe za ljude koji će ostati bez posla jer će ih zameniti mašine, imaju strategiju i viziju kako da u ove procese uključe i ruralna područja i još dosta toga što na kraju i jeste zadatak jedne Vlade: da, u okviru generalne razvojne strategije zemlje, uradi što je u njenoj moći kako bi se ta strategija što bolje i realizovala, vodeći računa o svim segmentima društva.
Neko bi rekao: pa šta, to i jeste zadatak svake vlade. Da vodi računa upravo o tome.
Da, možda, ali za one koji su odrasli u nekim drugim, normalnijim delovima sveta od naših Balkanskih gudura.
Dok se tamo prica o AI, ovde se priča o starim pozdravima, da li je vakcinacija dece u redu ili nije, da li se sme dozvoliti abortus, da li je bolje reći ‘srpsko/hrvatsko državljanstvo’ ili ‘državljanstvo Republike Srbije/Hrvatske’, da je od presudne važnosti dve litre mora u Piranskom zalivu levo ili desno i slične teme koje će fundamentalno da odrede našu budućnost i odvedu nas u sigurnu prošlost.
Kada u jednom društvu nema znanja ni kompetentnosti da se razgovara o aktuelnom trenutku i pravim temama od kojih zavisi naša budućnost i budućnost naše dece, onda se ta priča zamenjuje praznim i lažnim obećanjima koji nas čekaju i samo što nisu, a glavne teme se izvlače iz bliže ili dalje prošlosti i njime narod zamajava. U takvom društvu onda i imamo i ministre koje i imamo.
Njihov ministar je pokazao tri osobine koje su nas totalno šokirale: kompetentnost o temi o kojoj se govori, apsolutnu svest o tome šta je njegova dužnost kao ministra (da vodi računa o dobrobiti društva) i spremnost i snagu da svoje delovanje prilagodi zahtevama i potrebama svih učesnika u postupku. Bez i jedne reči političkog bulšita, praznih fraza, neodlučnosti i nepoznavanja oblasti. Ili zaklinjanja u odanost svojoj partiji, vođi.
Zašto nas SVE to porazilo?
Mogli smo da zamislimo naše ministre (bez obzira da li su iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, BiH…) i kakav bi bio njihov nastup. Kakvi su oni likovi, šta ih karakteriše i slično.
Tužna je činjenica da je, uz veoma male časne izuzetke, većina naših dužnosnika, bez obzira odakle dolaze, totalno nekompetentna za posao koji obavlja. Negativna selekcija je učinila svoje, gde svaka zemlja ima svoje bisere i gde se prosto takmiče u kategorijama (ne)kompetentnisti, moralne (ne)čistoće, (ne)sklonosti ka korupciji i rektalnom alpinizmu ka svom šefu, koji ih je postavio i od koga jedino zaziru.
To su ljudi koji su na tim dužnostima zbog lojalnost, a ne sposobnosti. Kojima je kleptokratija bitnija nego demokratija. Kojima je odanost Partiji i vođi značajnija od odanosti sopstvenom narodu. Koji su birani da i kradu i kraduckaju. I koji su, iznad svega, nekompetentni za ono šta bi trebali da rade.
Ali to nije najgore. Mislim, ako se ne mešaju u svoj posao, naravno.
Gadno je ako poveruju da su ono što im piše na vizit karti i počinju sa svojim aktivnostima. I tu dobijamo najopasniju od svih spodoba – Budalu Sa Inicijativnom. Osobu, koja ne samo da nema pojma o čemu se radi, nego to radi sa takvim oduševljenjem, entuzijazmom i energijom, da čini štetu koja postaje nenadoknadiva. I koja apsolutno nema pojma da pravi greške čije će posledice ispaštati generacije. I koja ostaje na tom mestu ili biva čak unapređena, dok to odgovara partiji koja je na vlasti. Bez obzira što je zlo za društvo, dobro je za njih.
I to nas je porazilo.
Da Kanađani imaju ministra koji je kompetentan, skroman i svestan svoje dužnosti.
A mi spadosmo na budale sa inicijativom ili, u najboljem slučaju, samo nekompetentne.
Mada kažu, svako ima onakve političare koje zaslužuje.
E, jebiga, nekom je život (država) majka, nekom maćeha.
Ucveljena pastorčad sa Balkana.
