Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Ovog novembra Bijelo Dugme je prodalo čak tri Kombank arene u Beogradu. Znači, skoro 60 hiljada ljudi je slušalo Bregovića. Kažem Bregovića, ne Bijelo Dugme.
A ja sam mislio da idem na koncert Bijelog Dugmeta. Posle sam imao osećaj da sam otišao na ćevape, ali mi je uvaljena krompiruša. Jeste da je malo od juče, ali nije loša. Međutim, meni su se jeli ćevapi, a ne krompiruša.
Zapitao sam se gde je problem: u meni ili u izvođaču, odnosno koncertu. I tu sam se setio onog starog vica o dva penzionera, uverena u ogromnu afrodizijačku moć kikirikija, koji se žale: “E, moj prijatelju, ništa više nije kao nekad. Čak ni kikiriki nije onakav kakav je bio,” kaže jedan. Pa nastavlja: “Sećaš se kako je kikiriki bio dobar za potenciju. Kad sam bio mlad, uzmem šaku kikirikija, nemam problema, kao zapeta puška sam. A sada, ni kilogram nema nekakvog efekta. Loš je kvalitet, pa to ti je.”
Da li je to tako i sa Bijelim Dugmetom? Gde je tu problem: u njima ili u meni?
Prvi put sam otišao ’74 ili ’75 u Halu sportova na Novom Beogradu. Nisam bio njihov fan. Štaviše, kao pravoverni zaljubljenik u progressive rock pravac, prezirao sam ih. Smatrao sam da su seljani, od domaćih grupa jedino sam slušao Time i Korni grupu, Bijelo Dugme sam otišao da posmatram kao fenomen.
Koncerta se ne sećam, ali se sećam povratka peške sa drugarom i istomišljenikom, gde smo čitavim putem povraćali po muzici, nesvesni ogromne količine energije koju su ovi paezani razmenili sa publikom.
Moj stav prema muzici i pesmama Bijelog Dugmeta se radikalno promenio tokom bombardovanja Sarajeva i rata u Bosni. Odjednom sam njihovu muziku počeo drugačije da shvatam, primećujući detalje koji su mi ranije promakli, shvatajući da su napravili pesme za večnost.
Kao što bi rekli, lepota je u očima posmatrača. Bila i ostala.
Naravno da sam bio na koncertu na Hipodromu. Ozvučenje i scena su bili užasni, ja sam se divno proveo. Moje velike ćerke su bile samnom, Maji je bio prvi izlazak nakon što nam se rodila Lena, a ja sam balio od nežnosti i sreće što su moji najdraži samnom i možemo zajedno da pevamo pesme moje mladosti.
Ovaj put nije bilo tako.
Bijelo Dugme nije isporučilo ono što sam očekivao. Brend me je izneverio, što je dosta opasna situacija.
I tu dolazimo na priču o značaju brenda, deo gde sam daleko kompetentniji da pišem nego o muzici.
Jedna od najjednostavnijih definicija brenda jeste da je to neko obećanje i njegovo ispunjenje. Dakle, nešto što proizvod ili usluga obeća i onda to potrošač doživi njegovom konzumacijom. Da bi proizvod ili usluga stvarno postali brend, potrebno je da potrošač svaki put, nakon kontakta sa tim proizvodom ili uslugom, ima taj osećaj zadovoljstva. Ukoliko ga izneveri, nastaje problem jer je potrošač razočaran.
Kao što sam ja bio nakon koncerta u Areni.
Jer obećanje je bilo Bijelo Dugme. Dobio sam Gorana Bregovića, sa Orkestrom za svadbe i sahrane i dva bivša pevača Bijelog Dugmeta, koji su svirali obrađene pesme te grupe.
I dobio sam ono što nisam tražio – umesto tvrdog pastirskog roka, kojeg je moj omiljeni bend svirao, dobio sam Guča verziju pesama, ko zna koji put recikliranih i pretvorenih u veliki uspeh Bregovića, u kategoriji world music.
Nisam muzički kritičar da ocenjujem koja je muzika bolja. Govorim o izneverenim očekivanjima. Govorim o, pravnički rečeno, obmani potrošača, jer je reklamirano Bijelo Dugme. Govorim o devastaciji brenda. Govorim o, grubo rečeno, prevari.
Ne bih ulazio u razloge zašto je to tako. Da li je to zbog uštede? Da li je tačno ono što govore Bregovićevi neprijatelji da je on najveća cicija na estradi? Ili je tačno ono što govore njegovi prijatelji, da je jedan od najvećih škrtaca, pa nije hteo da plaća bubnjara, perkusionistu, bas gitaristu i klavijaturistu?
Da li je tačno, što kažu njegovi neprijatelji, da je najveći reciklator, što sopstvenog rada, što tuđih dela? Ili je tačno ono što kažu njegovi prijatelji, da je jedan od najvećih umetnika korišćenja postojećih, što svojih, što tuđih radova, pa mu se nije dalo da prepravlja aranžmane i semplove spremne za Guču?
Ne znam, nisam stručan da to procenim. Ono što je nesporno jeste da je postao veliko ime u svetskim kategorijama svetske muzike, trenda toliko popularnog u zadnje vreme.
Sve je to lepo i ogroman je Bregovićev svetski uspeh u toj kategoriji. Ali, ja zbog toga nisam došao na koncert. Nisam došao da slušam rok muziku bez bubnjara, perkusioniste i ritam sekcije na sceni. To što je čujem u pozadini jeste nešto, ali nedovoljno. Nisam došao da slušam nikakvu recikliranu zamenu mog Bijelog Dugmeta.
Mene je moj brend izneverio. To se npr. Rolling Stones-ima nikad ne može dogoditi. Bez obzira kako im mora biti dosadno, moraju da odsviraju Satisfaction na način na koji to Nj.V. publika želi i očekuje. Jer to je obećanje njihovog Brenda.
I zato sam čitav koncert presedeo, čak nisam pevao ni pesme koje obožavam. Ostao sam nedirnut. A posao umetnosti je da dira ljude.
I gde je onda problem? Da li je kao u onoj priči o kikirikiju? Ili u neispunjenom obećanju brenda? Ili sam ja ispao naivna budala i poverovao da se u buregdžinici stvarno mogu dobiti ćevapi?
Odlučite sami. Ja sam siguran da ću se ugledati na moju ženu koja nije htela da ide da sluša Guča verziju Bijelog Dugmeta, jer je smatrala da će nas Bregović prevariti. Što je, na kraju, i uradio.
