Grand hotel Babušnica

Sedmodnevni boravak u vili sa bazenom u blizini Novog Sada na sajtu booking.com nudi se u avgustu mesecu po ceni od 1.610 eura plus takse u iznosu od 146 eura, dakle ukupno 1.756 eura. “Vila” se nalazi u selu Stepanovićevo udaljenom 23 kilometra od Novog Sada. Pored sela protiče rečica Jegrička čiji je tok većim delom zatrpan smećem i zatrovan otpadom iz nekoliko preostalih industrijskih postrojenja u blizini. Mesto je nastalo posle Prvog svetskog rata tako što je kralj Aleksandar na pustaru doselio solunske dobrovoljce iz Hercegovine i Like i njihove porodice. Osim spomenika dobrovoljcima u centru sela, nema drugih istorijskih znamenitosti. Bazen u “vili” nije pravi, “ukopani” – nego montažni, “na stubiće”. U cenu ne ulazi nijedan obrok, čak ni doručak.

U nekoliko rečenica ove kratke horor-priče može da stane sva suština trenutnog stanja kada je reč o “kontinentalnom turiznu” u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Naime, kako zbog pandemije stanovnici Srbije bez ograničenja mogu da putuju samo u Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Tursku i Egipat (pošto su im “bratske pravoslavne” desetinacije – Grčka, Crna Gora i Bugarska zatvorile vrata) – veilki broj građana potaknut reklamnim kampanjama – okrenuo se letovanju u otadžbini. Slično je i u Bosni i Hercegovini koja, ruku na srce, ima Neum gde je ovog leta – očekivano “peškir na peškiru”.

Ideja da se leto provede u zemlji na samom početku epidemije većini ljudi se činila veoma prihvatljivom uz opravdani argument – konačno ćemo biti u prilici da upoznamo i lepote svoje zemlje. Pisac ovih redova je jedan od tih – obišao sam neke daleke gradove i zemlje i po desetak puta, a do pre par godina, na primer, nisam bio u kanjonu reke Uvac, možda jednom od najlepših mesta u Evropi. Do današnjeg dana nisam video ni tvrđave Golubac i Ram na Dunavu koje su čujem spektakularne, Rtanj, Goč, Belocrkvanska jezera i mnogo toga.

Onda, kako se leto približavalo – svi atraktivniji “smeštajni kapaciteti” poput kuća sa bazenom uz obalu Dine – objavili su kako im je prvi slobodni termin sredinom septembra. Svi ostali malo bolji hotelski smeštaji sa bazenima na Zlatiboru, Kopaoniku, Staroj planini, Rtnju ili Srebrnom jezeru su izbacili cene više od sedmodnevnog boravka u Egiptu sa sve avio-kartama i posetom Dolini kraljeva.

“Novosti” pišu kako je mera Vlade Srbije da se podelom besplatnih vaučera podrži domaći turizam, verovatno uticala da hiljade turista prelome i odluče da godišnji odmor provedu u našim banjama, na planinama i izletištima. Mnoge je, međutim, cenovnik razbesneo! Letovanje u Srbiji, kažu, ne samo da neće sačuvati budžet, nego je i skuplje od putovanja van granica. Društvene mreže krcate su komentarima kivnih domaćih turista koji su u pokušaju da rezervišu letovanje u Srbiji, naišli na paprene cene! “U Bukovičkoj banji skuplje nego na Maldivima“, “Sokobanja prešišala Grčku“, “‘More’ u Vrčnjakoj Banji paprenije od Krita” – samo su neki od komentara.

“Doslovce sam pao u nesvest kada sam na sajtu za bukiranje video da smeštaj za suprugu mene i dvoje maloletne dece u hotelu na Kopaoniku košta više od pola miliona dinara – kaže Beograđanin Janko S. – Za sedam dana u zlatiborskom hotelu bračni par sa dvoje dece treba da izdvoji više od 1.000 evra, a u Vrnjačkoj Banji 800 evra. Za polupansion, sve to stiže na oko 2.000 evra!“, zaključuje sagovornik ovog lista.

Naravno, ova pojava je odmah postala predmet sprdnje na društvenim mrežama i u “specijalizovanim medijima”.

“Bogdan Ličina (39), sistem administrator iz Beograda, morao je da na letovanje sa porodicom ode čak na Sejšele, jer nije mogao da priušti sedmodnevni boravak u hostelu u Guči!”, objavljuje u svom maniru satirični portal  njuz.net

Ličina je tek jedan od brojnih građana Srbije koji su, trbuhom za pansionom, prinuđeni da odmor i uživanje pronađu na nekoj od dalekih lokacija širom planete.

„Strašno je na šta smo spali. Sa porodicom nisam letovao nigde par godina i željno smo iščekivali ovo leto kako bismo ostvarili svoj davnašnji san, da letujemo u Guči, Bajinoj Bašti ili Svilajncu. Međutim, kada smo videli cene, šokirali smo se. Sada nažalost moramo da se zadovoljimo Sejšelima, jer su dosta jeftiniji od Guče. Kažu nam poznanici da i nije toliko loše. Sigurno ne može biti dobro kao Guča ili Bajina Bašta, ali koliko para, toliko muzike“, rezignirano nam je ispričao Bogdan Ličina. Prema njegovim rečima, deca i žena su prilično razočarani okolnostima, ali se on trudi da ih uteši.

„Najporaznije od svega je što ja sa svojim relativno dobro plaćenim poslom ne mogu u ovoj zemlji da porodici obezbedim odmor kakav zaslužuju, već moramo da se zadovoljavamo nekakvim rezervnim varijantama. Pokazivao sam deci slike Sejšela na internetu. More, krstarenja, bungalovi na vodi, pa tirkizno plava voda i beli pesak, pa kokteli, voće, neograničena hrana u hotelu sa pet zvezdica, prazne divlje plaže, ali ne vredi. Dovoljno je da pogledaju sliku hostela u Guči ili gumenog bazena u vikendici Novom Sadu i odmah se rasplaču. Letovaćemo mi i biće lepo, ali bojim se da ćemo sve vreme imati osećaj da prosto nije to to“, zaključio je Ličina. Tako se završava tekst njuz.net, a čitalac ne zna da li da se smeje ili plače.

Srbija i Bosna i Hercegovina (sa izuzetkom pomenutog Neuma) – oslanjaju se isključivo na kontinentalni turizam, na velike gradove poput Beograda, Novog Sada, Sarajeva, Mostara, Banjaluke, na planine, banje i seoski turizam. I zaista u te dve države domaći i strani turisti imaju da vide toliko prirodnih lepota i istorijskih spomenika da im ne bi bio dovoljan jedan život da sve obiđu i u svemu uživaju. I to bi bilo zaista tako kada bi stanje domaće turističke industrije odgovaralo onome što su nam priroda i preci ostavili.

Problem broj 1 

Turističke organizacije u celom regionu (ne samo u Srbiji i BiH nego i u EU članici Hrvatskoj) vode uglavnom partijski izabrani kadrovi od kojih se retki izuzeci razumeju u ono što treba da rade ili su u međuvremenu nešto naučili, a većina radi ono što im se kaže i usmerava novac “politički podobnim” hotelima, medijima, restoranima…

Godinama unazad, pre pandemije, čitali smo analize hrvatskog turizma, posebno se u tome isticao Jurica Pavičić koji je u Jutarnjem upozoravao na to da će doći do stagnacije pa i pada posete na Jadranu – usled prenapučenosti kapaciteta, nerazumnih cena i političkog odlučivanja u turističkim zajednicama. To je prošle godine počelo i da se događa. A 2019. svima, u odnosu na ovu, izgleda kao “najbolji od svih mogućih svetova”.

Problem br. 2

Marketinška osposobljenost domaće turističke i hotelijerske industrije je, uz retke izuzetke, na najnižim mogućim granama. Pogledajte samo profile smeštajnih kapaciteta na booking.com i ostalim platformama, osim fotografija kreveta i slavina u kupatilu jedva da nešto drugo može i da se vidi (ako nema bazena za pohvaliti se), a najmanje obližnje prirodne ili istorijske atrakcije koje bi privukle gosta. Većina nema web-sajtove, a i ovi koji ih imaju bolje da ih odmah ugase. Na mejlove se odgovara sa 7 dana zakašnjenja, na telefone se javljaju sobarice i dežurni šankeri. Ako ih pitate zašto je to tako i zašto ne angažuju nekog ko se bavi marketingom i komunikacijama da im “upakuje” ponudu – reći će vam da nemaju budžet za to. Da, to će reći isti oni koji su potrošili milion eura da sagrade “vilu sa bazenom”, ali im je puno npr. 10.000 eura za ozbiljan sajt, prezentaciju na društvenim mrežama i booking platformama i ozbiljnu dvogodišnju online kampanju.

Sličan odgovor će vam dati i domaći vinari koji su uložili i po desetak miliona eura (svojih ili državnih) u zasade vinograda, tehnologiju, zgrade, burad…ali kada se dođe do marketinga i komunikacije odgovor je najčešće: “Može barter! Evo vama tri kutije našeg merloa pa nam za to uradite sve što treba!”

Turističke organizacije, koje su uglavnom finansiraju od boravišnih taksi (kojih u martu, aprilu i maju gotovo i da nije bilo), odmah su ukinule sve budžete za oglašavanje, i u situaciji kada imate nekoliko miliona ljudi koji bi za prihvatljiv novac letovali u Srbiji ili Bosni i Hercegovni, vi gotovo da niste imali nijednu kampanju usmerenu u tom pravcu. Jedini pozitivni izuzetak koji sam primetio je kampanja Turističke organizacije Srbije u 2. Dnevniku RTS gde svaki dan pred kraj emisije na prilično atraktivan način predstavljaju po jednu manje poznatu destinaciju u zemlji.

Tu dolazimo do krivice domaće komunikacijske industrije koja svih ovih godina i decenija, nakon potrošenih miliona evra po kongresima i seminarima (na mnogima sam i lično prisustvovao), stotina sati provedenih u panelima i raspravama šta treba činiti – danas nema odgovor na pitanje zašto ne postoji bolja saradnja između turističke privrede sa jedne i marketinških agencija i medija sa druge. Ljudi iz komunikacijske industrije će vam odgovoriti da je to puno cimanja za mali novac i verovatno su delimično u pravu.

Nama je uz velike napore protekle četiri godine polazilo za rukom da izdamo specijalna dvojezična (engleski i jezik zemlje u kojoj smo radili) izdanja magazina Hello! posvećena određenim destinacijama pa su se tako na kioscima pojavile Hello! Travel edicije – Budva, Skijališta Srbije, Montenegro, Vrnjačka Banja, Jahorina, Zagreb, Vojvodina, Novi Sad, Zlatibor, Srbija – aktivni turizam, Boka Kotorska… Uz svako izdanje radili smo i promociju u Beogradu i na samoj lokaciji, sa medijima, poznatim ličnostima, ambasadorima… Tu gde smo i uspeli da se dogovorimo sa lokalnim ili nacionalnim turističkim organizacijama, bio je veliki problem sa hotelijerima i vlasnicima restorana

Proći će i pandemija, doći će ponovo strani turisti, domaći turisti će opet pohrliti u Crnu Goru, Grčku, Bugarsku i Hrvatsku, a naša turistička i marketinška industrija neće dočekati spremne taj “vrli novi svet”. Zato je, uveren sam, upravo sad vreme da svi razgovaramo na ovu temu i ponudimo neka rešenja za sezonu 2021. kako se katastrofalne greške iz ove godine ne bi ponovile.