Sanjar: Lazar Džamić, profesor
Moj najdraži san iz djetinjstva?
Prvo da budem pilot. Zamalo da završim u Zadru u vojnoj pilotskoj školi. Onda da budem pisac, i još više od toga, čitalac. Neko ko će ljudima pomoći da malo bolje žive svoje živote, ako nije arogantno… A pomalo i bubnjar. Teško mi je oduvek bilo da imam samo jedan san, ja sam gladan sanjanja…
O čemu sam sanjao kada sam ulazio u svijet oglašavanja?
Da ću konačno razumeti ljudsku prirodu, zaraditi pare, dobiti malo slave, ali pre svega zbog pameti, ne zbog glamura.
O čemu sanjam danas?
O svemu, sem o marketingu. Pre svega o dovoljno vremena da pišem i čitam, kao gore. I da mogu da nekome pomognem da ne pravi iste greške i da se psihološki ne muči kao što sam morao ja. O tome da mi deca budu zdrava i donose dobre odluke, u proseku.
Koji san me je doveo do ovoga gdje sam danas?
Glad za razumevanjem. Sposobnost da se nosim sa sopstvenim poniženjima. Upornost u praćenju svojih interesa bez obzira na okruženje, godine, trendove i mišljenja drugih. Hrabrost da ostavim sve iza sebe i spalim razne profesionalne i lične mostove – više komfora, lenjosti i navika, nego bilo šta drugo – kako bih nastavio da se razvijam. Iskreno verovanje u čuda i slučajnosti koje, ipak, procvetaju samo ako je čovek stručno i emotivno spreman i otvoren za njihovo prepoznavanje.
Da li mi se ideja za neku od knjiga koju sam napisao rodila u snu?
Ne znam. Ako jeste, nisam toga svestan.
Sanjam li više tokom dana, ili tokom noći?
Tokom dana, definitivno. Moj glavni problem čim sednem i nešto slušam je da me stotinu stvari u tome što neko priča odvlači u sanjarenje, asocijacije, ideje… Ako ne čitam, pišem ili predajem, brzo odlutam.
Postoje li snovi od kojih sam odustao?
Da budem vojni pilot, jer nisam za vojsku. Da radim u marketingu, jer se toga sada stidim. Sve ostalo još sanjam i radim na tome… Mnogo toga je mnogo više moguće nego što mislimo.
