Drugi jezik na kojem je dostupan ovaj članak: English
Piše: Milena Garfield Trobozić
Pošto u javnosti vlada izvesna zbrka i nerazumevanje oko pojmova kreativne industrije i kultura i umetnost koju su izazvali čak i oni koji se na najvišem nivou bave ovim delatnostima( Savet za kreativne industrije Srbije), trebalo bi neke stvari razjasniti polazeći, kao i uvek, od najbazičnijeg pitanja koje nam sve otkriva: Zašto? Zašto nešto radimo?
Industrija podrazumeva proizvodnju čiji je cilj što masovnija publika i sticanje profita, to jest, našim jezikom rečeno, cilj svih industrija jeste zarada.
Osnovno polazište svake industirje je odnos trošak vs zarada. Industirje ponekad ulažu više para nego neprofitne, neindustrijske kulturne institucije, u nadi da će imati veću publiku, odnosno zaradu.
Za razliku od kreativnih industrija, neprofitne delatnosti, koje se odvijaju najčešće u okvirima kulturnih institucija, nisu rukovođene ostvarivanjem profita, već ostvarivanjem svojih kulturnih misija. One se prevashodno oslanjanju na donacije i doprinose koji mogu doći od države, privatnih donatora, publike i fondacija. One imaju upravne odbore koji bi trebalo da kontrolišu rad uprave. Kulturne institucije neprofitnog karaktera su često primorane da žrtvuju prihod zarad ostvarivanja svojih umetničkih ciljeva i nije im dozvoljeno da ostvarju zaradu, već se njihovi prihodi moraju raspoređivati u buduće projekte.
I jedni i drugi, i kretivne industrije i neprofitne kulturne ustanove, oslanjaju se na umeće i talenat umetnika u kreiranju svojih programa. I u jednima i u drugima zapošljavaju se naravno i stručnjaci koji nisu iz domena umetnosti, kao što su knjigovođe, finansijski stručnjaci, marketing stručnjaci i tehničke službe.
Pozorište kao delatnost može, recimo, biti deo kreativne industrije ako mu je osnovni cilj da ostvari zaradu svojim producentima i finansijerima. To ne znači da u takvim pozorišnim predstavama, na primer na Brodveju ili na West Endu, ne sudeluju vrhunski umetnici, igrači, glumci, redtelji, muzičari, kostimografi i kompozitori. Naprotiv, nekada upravo najbolji i najtalentovaniji umetnici stvaraju ove predstave čiji je jedini cilj, pored umetničke vrednosti ili vrhunskog umeća koji se podrzazumevaju, osvraivanje profita. Zašto se vrhunsko umeće podrazumeva? Pa zato što bez njega nema vrhunskog box offisa. Jedno drugo ne isključuje. Uzmimo za primer Hamilton, istorijski mjuzikl o prvom američkom ministru finasija Hamiltonu, autora Lina Manuela Mirande. Ovaj je mjuzikl nastao u okrilju čuvenog non profit Pablik teatra u Njujorku, a potom je zbog velikog uspeha i interesovanja publike, drugim rečima profitnih potencijala, prebačen na Brodvej gde je postao jedan od najvećih hitova, Da li su time priroda umetničkog dostignuća ili dignitet stvaralaca bili ugroženi? Nisu nimalo!
Ili uzmimo suprotan primer, operu Čarobna frula koju mnogi smatraju najboljom Mocartovom operom. Ona je, suprotno Hamiltonu, nastala po naružbini komercijalnog muzičkog vodviljskog pozorišta i imala ogromnu popularnost kod ove publike.
Holivud je kreativna industrija, a u njemu, kao što znamo, stvaraju ili su stvarali najveći svetski filmski umetnici od Čarli Čaplina, Altmana i Meril Strip, Lorensa Olivijea, do Spilberga i braće Koen. Iako su neki filmovi priznatih autora ponekad finansirani i zbog njihove velike umetnikčke vrednosti, cilj producenta je uvek zarada. I nagrade,koje su deo marketinga. Da li su ovi umetnici manje umetnici zato što rade za račun “kapitalista”? Leonardo I Mikelanđelo su u svoje vreme bili neka vrsta najamnih umetnika. Naročito ovaj potonji koji je sa svojim timom oslikao Sikstinsku kapelu koju je finansirao tadašnji Papa, najveći posednik kapitala toga vremena. Po svim pravilima kreativnih industrija – umetnost za novac i masovnu publiku.
Često se, dakle, dešava da se umetnost ili kultura i industrije preklapaju tj. međusobno ne isključuju jer umetnička dela mogu dostići ogromne cene na tržištu (nedavni primer prodaje Leonardove slike), ili popularna dela kretivne industrije namenjana zabavi, poput holivudskih filmova, romana Don Kihot ili već pomenute opere Čarobna frula, mogu postati deo svetske kulturne baštine.
Industrije pretvaraju umetnost u robu, druga je primedba koja se čuje u javnosti, što umetnost i umetnika svodi na tržišne zakone.
Da podsetimo, sve što se proizvede i proda, makar i za dinar, postalo je roba i deo je tržišta. Hoću da kažem umetnost je uvek na tržištu publike. Razlika je samo u ceni i ciljevima.
Arhitekte prave zgrade , kuće i mostove isključivo za prodaju iIi po narudžbini. Ali to ne znači da arhitektura nije jedna od najcenjenijih umetnosti.
Stolica može biti skulptura, muzejski istorijski ekponat, a može biti i deo primenjenih industrija, namenjena masovnoj proizivodnji i prodaji. Bitni su kontekst i razlozi kreiranja.
Mislim da je ovoj polemici u javnosti oko kreativnih industrija i kulture doprinelo i stvaranje Saveta za kreativne industrije aktuelne premijerke Srbije. Naime, iako se Savet zove savetom za kreativne industrije on se istovremeno bavio i delatnostima koje nikako ne spadaju u domen ovih industrija poput, recimo, pozorišta i baleta koji su kod nas gotovo isključivo neprofitne delatnosti. Postoje pojedinačni primeri nekih producentskih predstava, ali oni su zaista pojedinačni. Istovremeno, Savet se ne bavi jednom od najvitalnijih kreativnih industrija u Srbiji, a to je produkcija filmskih i televizijskih sadržaja. Mislim da je ta činjnica izazvala priličnu zabunu u javnosti. Dakle savet Savetu, ne zbunjujte javnost svojom zbunjenošću već definišite jasno čime ćete se baviti. Da li industrijom koja zahteva tržišne uslove koji su kod nas, kad su umetničke delatnosti u pitanju vrlo kržljavi, ili kulturom koja se podržava i neguje kroz neprofitne institucije i rukovodi se potpuno drugčijim ciljevima.
Razdvajanje pojma industrije i neprofitnih institucija kulture nije samo formalno, već i suštinsko pitanje za dalje funkcionisanje i razvoj i jednih i drugih.
I još jedna napomena zbunjenim umetnicima. Imajte na umu da nikako ne brkate pojam tezga, znači pijačna zarada, sa pojmom kreativnih industrija. Tezga je delatnost namenjena brzoj i lakoj zaradi. Industrija podrazumeva veliku složenu i sofisticiranu proizvodnju čiji cilj je stvaranje kvalitetnog, po mogućnosti najboljeg proizvoda na tržištu. I kad rade u takozvanim industrijama, kao što su produkcije brodvejskog i holivudskog tipa čiji je cilj zarada, umetnici mogu ostati vrhunski, jer njihov rad ne zavisi od ciljeva njihovih finansijera i producenta, nego samo i jedino od njihovog umeća, talenta, ostvarenja i izbora kome će se producentu prikloniti, jer njih, kao što znamo, ima raznih.
Dragi umetnici,i ne plašite se da će vam industrija ukinuti pravo na kulturu. Industrije se ne takmiče sa kuturnim institucijama i kulturne institucije i nikad ne mogu postati industrija. Ali neka dela, nastala u neprofitnim kuturnim institucijama, mogu postati deo industrije ako su dovoljno uspešna i gledana, tj. potencijalno profitabilna da ih požele i predstavnici profitnih industrija.
A nije li to onaj momenat o kome svi stvaraoci sanjaju. Da im se predstave iz regionalnog pozorišta presele na Brodvej, da im Netflix ili Amazon otkupe film zbog festivalskih nagrada i lokalnog uspeha, ili da im roman postane bestseller, odnosno, najbolje prodavana knjiga na tržištu. Svaka umetnost teži tiražima, jer svakoj umetnosti potrebna je publika.
