Da li u fudbalu ima nešto što je ostalo van domašaja koncentričnih talasa nakon serije monetarnih potresa?
Kapitalizacija fudbala kao globalnog brenda proizvela je dominantno mišljenje da je svaki sastavni činilac ovog fenomena postao artikal. Tačno je da se ova, u suštini, igra praktično iz dana u dan prikazuje kao brzorastuća tržišna kategorija, u koju posebno u njenim visokim sferama ulazi novac neslućenih razmera. Nekadašnja igrališta dizajnom i opremljenošću sa visokosofisticiranim tehnologijama postala su vasionski brodovi uz koje idu astronomske plate i transferi. Ipak, i pored svakodnevne prisutnosti komercijalne retorike i njenog isticanja u naslove masnim slovima, vredi postaviti pitanje o (ne) moći vrtenja novca i burgije.
Ono što u fudbalu ne može da se kupi, a da budem potpuno jasan – kada se kupi prestaće fudbal da bude to što je danas, jeste igra. Stoji da se ova sportska disciplina uobličavala neprekidnim evoluirajućim fazama u fenomen. I davno je za nju zalepljena sintagma više od igre, pa se onda našla preplavljena interesima vođenim isključivo profitnim motivima, ali je ostala najomiljenija i najpopularnija za polovinu svih ljudi na planeti. To iz razloga što nije dozvolila da njenu osnovnu supstancu samelje kovnica novca ili da se udavi u okeanu para.
Fudbal je spektar emocija ljudi okupljenih oko igre u kojoj je lopta duša. Želja za igrom onih na travi i onih na tribinama je perpetum mobile. Linije lopte vođene željom za nadigravanjem i trijumfom izlaze iz magičnog pravougaonika noseći nacionalno, regionalno, lokalno i klupsko u sebi. Strast koju donosi ova igra, sa scenama kad fudbaleri sa stotinama miliona evra na kontu plaču od sreće ili tuge zbog promašenog ili datog penala, zbog (ne) osvojenog trofeja, mnogima je nerazumljiva. Izrazi lica navijača u euforiji ili potonuloj lađi, toj drami koju ni najbolji režiseri ne bi mogli da osmisle, zapravo je ono na čemu, uz slike sa terena, fudbal ostaje.
San ili navijačka nesanica je ono što ni za kakve pare ne može da se kupi. Noći pune slavlja nakon velike pobede i košmar do zore zbog lošeg izdanja i neuspeha svojih ljubimaca – samo su treća smena jedne ljubavi. Ali, sa novim danom dolazi do ubrizgavanja nade u navijačke ćelije da će prvi naredni sudijski zvižduk označiti nešto novo, drugačije, bolje. I tako iz kola u kola, iz sezone u sezonu, iz decenije u deceniju, iz veka u vek i po je kao priča koja će večno da traje.
Pre nekoliko dana mogli smo se uveriti kako je fudbal nepotkupljiv. Igrani su prvi mečevi osmine finala UEFA Lige šampiona. Šest klubova Premijer lige zabeležilo je sledeći bilans: četiri poraza i dva remija, uz primljenih 2,7 golova po meču. Mančester siti, Čelsi i Totenhem izgubili su sa tri razlike, s tim što su londonski “plavci” i “pevci” čak pet puta morali da vade lopte iz mreže u Parizu, odnosno Madridu.
I šta je tu čudno? Engleska liga je fudbalski najbogatija na svetu. Vrednost njenih igrača je blizu 13 milijardi evra. Očekivalo se da će pet njenih predstavnika proći u četvrtfinale. A tamo će ih sačekati nakon pobede nad Sportingom (3:0) veliki Bodo Glint ili Glimt. Vreme je da naučimo kako se zove taj bauk iz Norveške koji kruži Evropom šireći kult NJ.V. Igre!
