Zaleđena sekvenca u nemom filmu, skamenjena pojava u polju rasejanim virusom. Mračnjaštvom su bila obojena predviđanja o fudbalu bez prisustva gledalaca na stadionima u doba korone. Mnogi su govorili da restart nacionalnih šampionata donosi više štete nego koristi. Skepsa je imala planetarnu virulenciju.
Vidno utučeni španski selektor Luis Enrique, polovinom maja odgledavši na televiziji jedan bundesligaški meč, zavapi: “Igranje bez publike tužnije je od plesanja s vlastitom sestrom“.
Dva meseca kasnije možemo govoriti da se fudbal opet dočekao na noge i da pleše sa milionima. I to bez “vlastite sestre”. Mačak je to sa sedam života! Mogu da ga uzdrmaju, ali ne mogu da ga obore ni ekonomske krize, tehnološke revolucije, nova pravila, izmenjene navike savremenog čoveka i sad, ovo najnovije, nije WAR nego – pandemijske restrikcije. Ništa nije jače od njega. Pitanje zašto je to tako je zadatak za sociologe, kulturologe, psihologa, ekonomiste… Po mom mišljenju glavni razlog zašto fudbal u vremenu Covid-19 nije uteha nego stvarni i iskreni događaj, jeste u tome što je fudbal kod kojem narod veruje.
“Globalni biznis, koji generiše stotine milijardi novca i veže oko sebe nekoliko milijardi ljudi, mora biti spektakli kad se igra s publikom i bez nje”
Ako srce vara, brojke ne lažu. Televizijska kuća Sky, koja je prenosila utakmice Bundeslige, srušila je sopstveni rekord gledanosti na premijeri nastavka nemačkog prvenstva. Sky je pratilo 3,68 miliona gledalaca na kanalima koji se plaćaju, što je dvostruko više od uobičajene brojke za subotu.
Tome još treba dodati 2,45 miliona gledalaca koji su utakmice pratili na besplatnom televizijskom kanalu Sport News. Slično je bilo i sa Španijom. Prema podacima analitičke firme Nielsen Sports, gledanost Primere u inostranstvu je poraslo za 48 odsto, a najveći skok gledanosti putem televizije i digitalnih platformi zabeležen je u Africi (73 odsto), zatim slede Azija 72 i Evropa sa 56 procenata. Zanimljivo, najveći porast u Evropi (čak 130 posto) zabeležen je u Belgiji, gde je nacionalno prvenstvo prekinuto.
Reč je o globalnom biznisu koji generiše stotine milijardi novca i veže oko sebe nekoliko milijardi ljudi. Spektakl je to koji mora da bude i kad se igra s publikom i bez nje. Ozbiljan fudbal je multidisciplinarna delatnost.
Kad govorimo o Korona fudbalu na vrh jezika iskače reč adaptacija. I to sa dva značenja u korenu. Prvi je televizijska adaptacija utakmice. Sad je to u pravom smislu reči predstava. Sve je umetničko i veštačko, sem što u mizanscenu, na pozicijama glavnih aktera, nisu glumci nego stvarni igrači, fudbaleri. Vešto dizajnerski skockanu scenografiju čine portreti navijača na tribinama, veliki posteri igračkih legendi, klupskih znamenja i osvojenih trofeja. Akustika je posebna priča. Kad se u rano proleće zamišljalo kako će da izgleda fudbal bez navijača, pred oči su dolazili stadioni duhova, nemi, grandiozni i hladni. To se nije dogodilo. Uobičajena zvučna kulisa publike je tu. Navijačka pesma nakon pogotka, aplauz za dobre poteze, uzdah za propuštenom šansom, pa čak i zvižduci bivšem ljubimcu koji igra u konkurentskom timu. Studijski inženjeri tona majstorski odrađuju posao čineći atmosferu prepoznatljivo fudbalskom.
Visoki procenti vezanosti gledalaca govore o lakoj adaptivnosti fudbala na nove, nepovoljne i destabilizirajuće okolnosti. Očigledno, u fudbalu postoje unutrašnji resursi koji znaju da pronađu odgovor čak i na rušilački udar nevidljivog neprijatelja. Fudbal nije 11 veštini loptanja sklonih i nadarenih igrača, fudbal je tim, organizacija, visoko sofisticiran sistem.
U vremenu kad su mnogi sa zaštitnom maskom oplakivali vrh sportske hijerarhije, fudbal je svetu pokazao da je sposoban da pronađe model koji funkcioniše. Ono pravo će doći sa vakcinom. Nadamo se samo da za njenu dostavu nije zadužen Godo!
