Piše: Draško Tankosić, UKT Beograd
Foto: Boris Bota Miljković, Dejan Savićević i Draško Tankosić
Prošao je oktobar, mesec parada. U Beogradu su se desile dve dugo najavljivane, obe kontroverzne na svoj način.
Prva – parada LGBT pokreta i podržavaoca – “Parada ponosa” se posle niza pokušaja desila bez velikih incidenata (ne računajući brata premijera Srbije i brata gradonačelnika Beograda, koje je svojski izmaltretirala policija). Međutim, to nije navedeno kao ugrožavanje prava LGBT populacije već kao napad na vlast, jer je u njihovo ime rečeno da nisu gej ili podržavaoci LGBT pokreta, već da su tu bili slučajno bez ličnih isprava).
Istina, bilo je više policajaca nego paradera, parada za porodične vrednosti održana je koji sat kasnije, sa sličnim brojem pristalica, obe su se završile reklo bi se idilično.
Razmažena LGBT djeca
No, hajde da vidimo šta su bili proklamovani ciljevi održavanja gej parade tokom svih ovih godina. Prema rečima organizatora glavni cilj “Parade Ponosa” je omogućavanje ravnopravnosti osoba sa neheteroseksualnom orijentacijom i, samim tim, prestanak antagonizma i omogućavanja afirmacije njihovih vrednosti. Pravno, nisu imali primedbi na sistem zakona koji definiše ovu oblast.
Ukoliko posmatramo komunikaciju kao proces koji se odvija između dva od moguća tri tipa ličnosti: Roditelj, Odrasli ili Dete, kada se sve sabere, cela višegodišnja priča o paradi ponosa je delovala kao histerija razmaženog derišta koje vrišti roditeljima zbog neostvarene želje, a moglo je samo da je usliši. Nešto kao da je supa na stolu, a neće sama da ode po kašiku.
Sve da i nije bilo tako jednostavno, pretnje ćelavaca, razbesnelih navijača i ostalih raznoraznih tipova su bile idiotske i ponavljale su se, vlast nije bila rada da rizikuje popularnost i, kao i svaka u takvim situacijama, bila je sklona opstrukciji, organizatori i portparoli manifestacije sliku o sebi kao razmaženim derištima neguju od početka priče o paradama do kraja ovogodišnje. Iz potencijalnog odnosa u komunikaciji odrasli odraslome ili umiljato dete razumnom roditelju, uspeli su da se postave u poziciju razmaženo dete u obraćanju roditelju koji je u međuvremenu postao strog. U realnom životu, znamo da u velikoj većini takvih slučajeva, roditelji tada posežu za raznoraznim sankcijama, okruženje počinje da primećuje probleme i svi zajedno odlaze u izolaciju.
Nisam siguran da je unutar samog LGBT pokreta iko razmišljao o bilo čemu drugom osim o samima sebi. Sam naziv manifestacije “Parada Ponosa” je na nesreću preuzet iz sličnih manifestacija širom sveta, ne uzimajući u obzir sredinu u kojoj se ona organizuje. Svi u ovom poslu znaju da je prepisivanje rešenja iz sveta rudimentarni nivo u poslu komunikacije na tržištu. Sama reč, ujedno i odomaćeni naziv gej parade, u svetu je “Pride” – u izvornom prevodu je gordost, mada nosi i značenje ponos. I organizatori ozbiljnih, svetskih gej parada, sve vreme razvijaju dilemu da li je njihovo opredeljenje greh ili vrlina. Duhovito, razigrano, tolerantno i dosledno. “Pride” je biblijski svrstan u sedam smrtnih grehova. U našim jezicima postoje dve reči kojima se Pride prevodi sa potpuno suprotstavljenim značenjima – Gordost kao mana i Ponos kao vrhunska vrlina. Malo ko je shvatio šta znači ova igra reči i kakav antagonizam će izazvati ukoliko se bukvalno prepiše strano iskustvo.
Niko u organizaciji ovog pokreta nije imao u vidu kome se obraćuju, šta LGBT pokret želi da ostvari i komunicira i, pogotovu, kako to želi da kaže
Obraćali su se istomišljenicima optužujući sve ostale za nerazumevanje i opstrukciju, agresijom svrstavajući ogromnu ravnodušnu većinu na suprotnu stranu, cilj koji je proklamovan – ravnopravnost – je odavno prebačen u treći plan i čuo se vrlo retko. Teško je govoriti o tome “kako reći poruku” jer se u međuvremenu izgubilo i “kome reći” i “šta govore”. Sve je delovalo kao jedan višegodišnji set konferencija za štampu u kome su se žalili kako su svi listom protiv njih, i sve to izgovarajući u vrisku.
Kakav je rezultat – ideja i ceo pokret je getoiziran više nego što je bio.
A sličan je istorijat parada u Splitu i Budvi.
Sledeća – Vojna parada!
O samom smislu parade u ovom trenutku ozbiljnog požara u Ukrajini, pritiska na vlast da se svrsta na jednu stranu i odabere da li je za evropski ili ruski put, i stanju same vojske, od koje je policija daleko jača i opremljenija, vredi razmišljati, zar ne? Argumenti za neopredeljivanje između ovih puteva su verovatno legitimni, moglo bi se reći i pametni imajući u vidu predsedavanje OEBS-om sledeće godine gde će Srbija imati ulogu glavne spone za komunikaciju između suprotstavljenih strana, ukoliko tu šansu iskoristi na pravi način.
Da li je, u ovakvim okolnostima, pokazivanje vojne “moći” i organizacija vojne parade povodom oslobođenja Beograda najbolja ideja da se ojača pozicija za ovu ulogu? Ili je možda bilo bolje razmišljati o proslavi svakako značajnog datuma na način koji je primereniji za ulogu posrednika? Možda nečim sličnim što je viđeno na otvaranju i zatvaranju zimskih olimpijskih igara u Sočiju?
Da li je spektakl iz Sočija – baleti iz Boljšoj i Marijinskog teatra ili pozorišno vizuelna instalacija o dostignućima pisacia umetnika, naučnika i inovatora, mogao, naravno sadržajno prilagođen oslobođenju Beograda, da se desi u Areni ili na nekom od dva velika beogradska stadiona umesto vojne parade? Gotovo sigurno da jeste. Ne verujem da bi bilo skuplje, a ni da bi se Putin ljutio. Zapad svakako ne bi imao argumenata za gunđanje. No, desila se parada, pa hajdemo o njoj da napišemo nekoliko reči.
Događaj je upriličen povodom 70 godina oslobođenja Beograda od Nemaca, uz prisustvo predsednika Rusije i uz zahvalnost Rusiji zbog učešća u oslobođenju glavnog grada tadašnje Jugoslavije. Prva nakon 1985. godine i prvi put vojna parada kakvu stariji od nas pamte iz doba SFRJ.
Baš takva po suštinskom sadržaju – ista – isti tenkovi, ista borbena vozila, isti Puhovi, isti raketni bacači i isti brodovi, koji doduše tada nisu paradirali. Ovde ne govorimo o istim modelima, već bukvalno o istim sredstvima sa istim serijskim brojevima koja su paradirala i pre 29 godina. Među retke novosti spada školski avion Lasta koji je zamenio tadašnji mlazni avion Orao, hammer-i i nekoliko prototipova artiljerisjkih oruđa.
Pored ovih minimalnih sadržajnih novosti različito je bilo i sve ostalo. Država u kojoj se sve dešava je druga, mada se parada održala tri kilometra udaljena od prošle, tada ispred Skupštine SFRJ na trgu Marksa i Engelsa, sada ispred bivše palate Federacije na Novom Beogradu, novi je strojevi korak, tada u maju sada u oktobru, umesto sunca pljuštala je kiša, i najvažnije novo – novo je vreme. Pored toga što je prošao maltene nečiji čitav radni vek – 29 godina, u ovom periodu se desila svetska komunikaciona revolucija koja je izmenila čovečanstvo onoliko koliko ga je izmenila parna mašina i motor sa unutrašnjim sagorevanjem (ako ne i više), samo u daleko dužem periodu. U međuvremenu smo ratovali, podelili se, osiroteli i ubrzano se brojčano stanjujemo. Ostareli smo. Jedino smo po prosečnoj starosti među prvima u Evropi.
Elem. Kakav je bio komunikacioni miks parade? Afirmativan i manje afirmativan PR – zavisno od medija na kome su prenošene informacije, nešto malo billborda različitog sadržaja i vizuelnog rukopisa, TV špice i najave emitovane samo na sam dan parade. Sve u svemu, ozbiljna kakofonija poruka sasvim uobičajena već godinama u Srbiji, gde su jedni apsolutno za, drugi apsolutno protiv, bez mogućnosti da se čuje mišljenje onih između, već se prostor ostavlja i daje samo za “prvu” ili “drugu” Srbiju. I tako sve do dana održavanja parade. Voditelji u studiju, neki izvanredni – Gorislav Papić, neki standardni sa primesama natprirodnih moći – kao Miroslav Lazanski koji je uveravao da ima pouzdane informacije da kiša neće pasti, a da će se duga pojaviti, do ispod prosečnih, nemuštih i dosadnih kojima se imena ne pamte.
Botina genijalnost
I tu se pojavljuje ničim izazvan bljesak! Bljesak talenta, bljesak promišljanja, bljesak ideje, bljesak Borisa Bote Miljkovića. Ko se uzdržao prisustva uživo, mogao je videti Botina dela na prvom programu RTS-a. Dela koja ne sadrže ni jednu reč, a govore hiljadu jezika. Govore sve jezike pre svega muzikom, a zatim grafikom.
Znao je kome da se obrati – ne penzionerima ili glasačima vladajuće stranke već nezainteresovanima ili suprotstavljenima, znao je šta reći – ništa, a muzikom i grafikom reći da je to ujedno i Beograd i Parada i Rusija i Pobeda! I, na kraju, znao je kako to reći – bez budžeta, a nije jeftino, skladno, grafički svedeno, muzički maestralno i iznad svega ritmički gotovo da se stapaju slika i ton. Pokušaću da opišem šta sam i zbog čega video:
Muzika – relativno stara šlager tema o Beogradu sa semplovima modernog zvuka, ritmom koračnice i, s vremena na veme, melodičnošću ruske balade je remek delo samo po sebi. Niste morali da gledate u ekran da bi primetili. Dotrčali biste iz druge prostorije da vidite o čemu se radi.
Grafika – svedena, jasna, sa dominantnim simbolima Beograda, sa Meštrovićevnim Pobednikom koji uvek, a sada posebno, govori o pobedi, nešto ruskih simbola i, što je zanimljivo, bez ijednog jasnog simbola vojske, oružja ili vojnika.
Režija – Bota je režiser od završetka prve godine akademije. Vrhunski režiser! Nje glumac, nije dizajner ili arhitekta koji se bavi režijom iz hobija.
Kreativna direkcija – Bota je kreativni direktor veliku većinu svoje profesionalne karijere. Jedinstven među režiserima, jedinstven među kreativnim direktorima.
Vizija – siguran sam da je ovakav posao odsanjao više puta. Siguran sam da je imao imaginarnu sliku u glavi kako bi sve trebalo da izgleda pre nego što je uopšte počeo da radi na ovom projektu.
Gledajući i slušajući sklad muzike i slike niste sigurni da li vam informacija ulazi kroz uši ili oči. Informacija u kojoj nema teksta. Utisak je stvoren munjevito. Pozitivan utisak o tome šta sam video na ekranu. O paradi više nisam razmišljao.
Sama ideja vojne parade u izmučenoj zemlji, nezaraslim ranama u regionu, klimavoj Evropi, ratnim požarima u sve većem broju zemalja u svetu, a sa uredno prefarbanim starim borbenim oruđima, avionima propelercima (ako izuzmemo Ruse sa Migovima 29), kišom koja pada, pokislim premijerom i ministrima nije imala izgleda za konsenzus u odobravanju. Matematički, Srbija je podeljena na pola – pola glasa za vladajuće stranke polovina ne izlazi na izbore ili glasa za trenutnu opoziciju. Shodno ovakvoj matematici, trebalo bi da je, što se parade tiče, sličan rezultat odobravanja ili neodobravanja.
Međutim, prema upravo objavljenim rezultatima uobičajenog istraživanja opšteg javnog mnjenja za oktobar, 82,5% građana Srbije apsolutno odobrava Vojnu paradu!
Da li je Botin trud da dovede utisak o paradi na nivo umetnosti viđenoj na Zimskoj olimpijadi uticao na ovakav rezultat. Svakako. Pogotovu među onima koji apriori nisu za nju ili nisu razmišljali o vojnoj paradi kao bilo čemu bitnom.
Kako je raditi sa talentovanima, pogotovu sa talentovanima kao Bota?
Svakako zanimljivo! Obećao je da će sve okačiti na Youtube ili Vimeo da još jednom pregledam, sada na tenane, sve što je urađeno, i poslati link. Naravno da nije. Da li poštuje rokove – naravno da ne. Da li spava u skupim hotelima – ako je Budimpešta u pitanju samo Kempinski dolazi u obzir. Da li je pio viski u 10 pre podne, jeste, mada mislim da sada pije vino uglavnom uveče. Da li igra tenis – ne igra jer nema ko da skupllja loptice po terenu kao što to rade u Egiptu gde je za velike pare malo radio i imao puno vremena da ga igra. Da li nekad ostane presimboličan i nerazumljiv? Desi se. Da li se ponekad uhvati teme pa je možete videti više puta bez obzira na cilj? Dešava se. Da li je spreman da sasluša klijenta. Retko.
Da li se znoji dok radi – da. Da li je drugačiji i prepoznatljiv u izrazu – da. Da li donosi dobrobit onome ko ga je angažovao? Uvek.
Ovaj tekst pišem po sećanju. Nije bilo linka spotova, nema mogućnosti pogledati ga nigde sem fizički u arhivi RTS-a. Nema spotova ni kod Bote. Pišem o utisku. Da li se u našem poslu u većini slučajeva radi o utisku koji proizvedemo? Naravno. Rezultati su nemerljivi.
Po čemu ga pamtim. Po Rokenroleru, za koji je dobio zlatnu ružu Montrea, po spotovima za Idole, koji su proglašeni za tvorce najboljeg albuma svih vremena na našem jezičkom području, a da su svirali uživo tek pred kraj postojanja benda i ne više od pet puta ukupno, po kampanjama za Torzo Jake iz Radoviša, koja mi je ostala u sećanju kao prvi necenzurisani erotski sadržaj koga mogu videti u bilo koje doba dana, Negro bombone Pionir – nije sve crno kao što izgleda, još je crnje (u spotu dominira crni ekran a na oglasima ogromna crna fleka), Nikšićko pivo – pivo za društvo o čemu svedoči gornja fotografija, pored Dejana Savićevića drugi akter je bio Emir Kusturica (obojica bez dinara nadoknade), po razglednicama za Eurosong u Beogradu, po kampanji za Ideas kampus, po kampanji za vodu Iva, po in memoriam filmu o Tijaniću…
Da li je kampanja mogla da bude bolja? Naravno. Najpre, kampanje nije ni bilo. U takozvanoj kampanji, koja je prethodila paradi, smo videli kakofoniju poruka uglavnom sa bilborda, malo Putina, malo grba Vojske, malo vojnika na njima. I tokom samog prenosa, na ekranu su se videli nekakvi bilbordi koji potpuno odudaraju od onoga što je Botina oprema prenosa. U jednim studijima nerealna glorifikacija, u drugim nerealno omalovažavanje. Da li je bilo modernih sredstava komunikacije? Ništa. Ni društvenih mreža ni YouTube-a, ni web i so-mo oglasa.
Ono što je vredelo se videlo na dan parade, na ekranu. Samo tada i nikad više. I bilo je integralni deo proizvoda koji se zove “TV prenos vojne parade”. Ne integralni deo vojne parade. I samo segment sa špicama i najavama. Za one koji su uživo prisustvovali paradi ona je bila nešto sasvim drugo. Za one koji su je videli preko televizije, ostali su sa utiskom da su videli nešto bolje, drugačije, inspirativno i sa puno tačaka u kojima se mogu pronaći. U kojima mogu pronaći deo svog identiteta.
Planning is everything
To Bota zna i to je naučio. Ako mu se dopada zadatak, advertising planer mu nije potreban, zna “kome”, “šta” i “kako” je potrebno reći. Planer je tu za razgovor i provokaciju na drugi ugao razmišljanja, a motivacija ne nedostaje. Ovde je planer kampanje mogao da pomogne da se komunikacija koja je prethodila uskladi sa samim materijalima prenosa koje je Bota radio, da se potrudi da se set ideja simbolizovanih spotovima i špicama u direktnom prenosu, prenese i na ostala komunikaciona sredstva na vreme.
Trebalo ga je samo na vreme ubedljivo prevariti da se parada dešava 10 dana ranije.
Svi bi dobili 10 puta više mogućnosti za viđanje ekranizovanih ideja o 70 godina od oslobođenja Beograda. I ne bi toliko pričali o tome da li je bitniji 16. ili 20. oktobar, da li je drugačija ili ista kao pre 29 godina, da li je ministar Tasovac lepši sa pokislom, zalizanom ili standardnom tršavom frizurom.
Na kraju, hajde da pokušamo da uporedimo ova dva događaja kroz prizmu komunikacije sa relevantnim grupama, ciljevima koje su postavili i ostvarili. Oba događaja delikatna i kontroverzna, bliža su političkim aktivnostima nego komercijalnom oglašavanju, no princip je sličan. LGBT pokret, iako dugo godina u akciji stoji na istoj ili nižoj podršci no pre početka. Štaviše i nekadašnji simpatizeri ćute. Blago rečeno – debakl. Sa druge strane za vojnu paradu se u najboljem slučaju moglo očekivati 60%, a sa svoja 82.5% odobravanja ispade apsolutni uspeh. Znamo da je mnogo teže obezbediti porast bilo čega, a kamoli podrške, na velikim nego na malim brojevima. Ali Bota je znao “kome”, “šta” i “kako” reći. I to samo znanjem i talentom. Bez kampanje, iako je novac potrošen za raznorazne bilborde i ostalo, što je na kraju krajeva slučaj i sa kampanjom koju je sprovodio i LGBT pokret.
