Razgovarala: Milena Kvapil
Nikola Puzigaća je grafički dizajner. Bavi se i umjetničkom fotografijom. Prvo je počeo fotografisati, a zatim dizajnirati, tako da u fotografiji ima duži staž. Prije par mjeseci se pridružio kreativnom timu agencije McCann Beograd i to mu je prvi posao “od devet do pet”. Vrlo je popularan u Srbiji i regionu. O njegovoj popularnosti najbolje svjedoči 24 hiljade pratilaca na Facebooku.
Vaš poslednji online art projekat, album “Kosmos”, ima preko 3000 lajkova i 2500 share-ova. Šta mislite, u čemu je tajna tog intergalaktičkog uspeha :)?
Kosmos je zaslužan za to. U tim kosmičkim temama se svi pronalazimo, valjda zbog toga što smo neodvojivi deo Kosmosa. Samo je pitanje ko je koliko svestan toga. Ali čak i ako nismo potpuno svesni, neki unutrašnji sklad koji osećamo kada pričamo o njemu nas nagoni na pozitivne reakcije. Taj unutrašnji sklad je dokaz da je on deo nas. Još ako tu kosmičku priču upakujemo lepo i pitko, onda i ateisti i vernici reaguju lepo. Bog za neke postoji, za neke ne, ali Kosmos postoji za sve.
Da li za Vas postoji razlika izmedju online projekata koje objavljujete na društvenim mrezama i “pravih” , tj fizčkih izlozbi? Da li vam je ipak važno da vidite svoje radove na zidu galerije, a ne samo na Facebook zidu?
Jako je velika razlika. Ne može sve sa društvenih mreža da ide u galeriju. Na društvenim mrežama se nekad zezamo, a u galerije ide umetnost. To je ta prva selekcija koja odvaja online zabavljače od umetnika. Ako to što radimo online može da se stavi u formu prilagođenu galeriji, a da to ima bar nekog smisla, onda možemo da pričamo o umetnosti. Meni je nekad bilo jako bitno da vidim svoje radove odštampane, a sad sam taj prag zadovoljstva podigao na nivo na kojem mi nije uzbudljivo samo da vidim sam print nego da od postera napravim instalaciju, „live“ verziju, da imam i treću dimenziju.
Inspirišu Vas filmovi, imali ste zanimljivu seriju originalnih filmskih plakata. Šta još, možda muzika? Ne podnosite Britney Spears i volite Mazzy Star, šta vam je još zanimljivo kao inspiracija od drugih umetničkih formi?
Fotografija, uvek. Prvo sam počeo da fotografišem pa onda da dizajniram, tako da se duže bavim fotografijom nego dizajnom. Kad ne mogu više da dizajniram, a moram nešto a kreiram, onda aparat pod ruku i u šetnju. I slikarstvo je super i vajarstvo, o književnosti da ne pričam. Sve umetnosti su lepe.
Kako vam se čini lokalna (regionalna) umetnička scena? Imate li neke favorite?
Uvek je bilo dobrih umetnika i ovde i u regionu. Dizajneri su posebno dobri. Moj večiti favorit i najveći umetnik u regionu je Vesna Pešić, odnosno BECHA. A imamo i tonu mladih umetnika, anonimnih na koje slučajno nabasaš i vidiš da su stvarno dobri. A postoji i gomila dizajnera koji se drže više onog „primenjenog“ nego „umetnosti“ pa rade isključivo korporativni dizajn i rade ga super.
Nedavno si počeo da radiš u agenciji, to ti je prvi posao “od devet do pet”, kako ti se čini? Da li kreativnost može da opstane u korporativnim okvirima?
Kosmos kaže da može. Kad sam počinjao da radim upozoravali su me da pazim da mi agencija ne uzme svu kreativnost. Ali evo nakon par meseci agencijskog rada napravio sam najlajkovaniji i najšerovaniji album. Kul je agencija. Došao sam zbog velikog sistema i velikih klijenata, a ustvari najbolja stvar ovde su veliki ljudi.
Da li u današnjem advertajzingu ima primera kreativnosti koja prevazilazi okvire biznisa? Ukratko, da li veruješ da reklame ponekad mogu biti umetnost?
Da ne verujem ne bih prihvatio poziv da dođem u McCann. Bio sam svestan koliko nivoa revidiranja inicijalna ideja prolazi i da na kraju kako god okreneš moraš da praviš kompromise, ali uprkos svemu prostor za umetnost postoji. Da je drugačije, bio bih kod kuće i kreirao umetnost.
Zanimljivo bi bilo da nam kažete šta pokazuje statistika na Fejsu. Ko su Vaši pratioci u većini? Momci ili cure?
Imam uvid u statistiku pa znam da mi je na stranici 28% muškaraca i 70% žena. To je dobro.. za ego, valjda. A ego je i najveći neprijatelj i najveći pokretač u stvaranju umetnosti, i samo kreiranje umetnosti je balansiranje u kojem moramo da držimo ego na određenom nivou. Ako ga ubijemo onda nema potrebe za kreiranjem, a ako ga previše pustimo onda će pojesti i nas i umetnost. Valjda zbog toga prija onih 70%.
