Tri stvari koje vam niko ne kaže kada iz agencije pređete u startap

This article is also available in: English

Piše: Sandra Stojanović, novopečena direktorka marketinga

(Donekle) šarmatno neurotični radnici u advertajzingu ritualno preispituju svoje živote i odluke, te svake sezone agencija u predvidljivom ritmu gubi „talente“ usled boljki kao što su besparica, ego i ne-mogu-više-ovako-bre. Oni se potom pridružuju krdima sitnih privrednika, frilensera, obećavajućih startapa i velikih kompanija. Najteži slučajevi se odriču rada u potpunosti… ukoliko okolnosti dozvole. U naletu neizdrža i uljuljkanosti u sopstveni tim, napustila sam agenciju i otišla da radim nešto potpuno drugačije – marketing za B2B startap koji ima kancelarije i u Njujorku! Potpuno drugačije, jel da? Ako bih morala da sumiram kako sam se osećala povodom godina provedenih u baš ovoj agenciji, onda ne treba tražiti dalje od Dikensovog otvaranja Priče o dva grada (vrlo zgodna knjiga o tome kako odlukama kujemo sopstvenu sreću):

„Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“

Kada sam sa knedlom u grlu napokon saopštila kreativnom direktoru da odlazim, mislila sam da znam i gde. Slede tri stvari koje vam niko ne kaže kada prelazite sa agencijskog radnog mesta u startap.

Sve je laž, samo pusta laž

Dobro ne baš sve, ali očekujte da ništa nije onako kako se prodaje – prvo pravilo advertajzinga važi i u životu, ali se eto ova iskusna advertajzerka našla sva iznenađena. Na stranu moja očajnička želja da poverujem ljudima koji su mi ponudili posao i promenu u životu, prvo što sam saznala je da su prednosti startapa za koji sada radim daleko veće i neosvešćene kod većine ljudi koji su me intervjuisali. Isto važi i za mane. Startapi po pravilu funkcionišu kao sistemi koji tek teže organizaciji i strukturi. Suživot sa haosom treba odbaciti u nekoj bližoj budućnosti, ali i razgraničiti ko smo to mi. Kriza identiteta predstavlja niz problema i scena na kakve garant niste pripremljeni. Situacija se dodatno komplikuje ukoliko je u pitanju objektivno uspešan startap koji je narastao da nikom nije jasno kako sad i šta s tim. Ono što znaju je da im treba neko ko poznaje procedure i sistematizaciju, a idealno bi bilo da se vašim dolaskom razreše nedoumice o ropstvu koje prožimaju celu firmu. Štagod da je vaša uloga kada iz velikog sistema prelazite u ovakvo okruženje na relativno odgovornu poziciju, to nije ono čime ćete se primarno baviti. Pripremite se na život objašnjavanja bazičnih pravila rada sa ljudima (ne, nećemo zaposliti sestru drugarice našeg domara), uvođenja termina brif i mnoge druge nesuvisle aktivnosti. Ali i život u kome…

Bukivalno nemate pojma koliko je lepo kada se ima para

Sve je jednostavno. Sve je lako. Manjak razrađene i rigidne strukture znači i – brzo. Uz relativno kratko, ali smisleno rešenje, dobijate ono o čemu niste mogli ni da sanjate u agenciji. Put na festival – može. Novi zaposleni – može. Budžet za uređenje kancelarije – može. Kurs za dizajnere da nauče nešto novo – može, naravno. Imate podršku i razumevanje za inicijative da razvijate tim i sebe, obezbedite nešto od vrednosti pored nimalo skromnih benefita koji su definisani ugovorom. Za par meseci, osnaženi ste da menjate stvari na bolje, a te promene su gotovo odmah očigledne i ljudi su (neverovatno) zahvalni. Ja i dalje ne verujem. Što me dovodi do sledećeg:

Mora mnogo toga da se promeni, a to ste uglavnom vi

Prvog dana na novom poslu dočekala me tegla za psovke (ona fora iz američkih serija da kad god neko opsuje mora da stavi izvesnu sumu novca) i poster na kome ogromnim crvenim slovima piše Be kind to one another. Recimo da je moj unutrašnji cinični kompas istog trenutka poludeo. Interakcija sa neukaljanom decom u telima odraslih čiji je ovo prvi posao ponekad je nepodnošljivo platonska za nekoga ko je navikao da se povezuje isključivo kroz nelagodno duboke, (auto)ironične i bizarne razgovore na poslu. Međutim valja se podsetiti da cinizam, iako prezabavan, češće razara nego spaja.

Na kraju, oni koji se odluče za odlazak sa objektivno solidnog posla (pored toga što su malo ludi) to rade znajući da je ovo jedini način da se izgradi gotivna kućica na drvetu, umesto da se u hladu pravi omanji zamak od lošeg peska. Da li bih se vratila u agenciju? Možda. Otišla sam da je ne bih mrzela, što znači da je i dalje „volim“. Da li mi je ovo trebalo u životu? Da, definitivno. Da li je ovo moj život sada? Posao nije život, a odgovor je – ne znam.

Beograd, 8. avgust 2018.